Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 53192
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6293182
Ko je na sajtu?
Imamo 65 gosta i 4 člana na mreži

NAS STALNO NEKE NEVOLJE STIŽU


11.08.2014 / ree - Akademediasrbija
Piše : Ljudmila Stojković

Akademik Dragoljub Živojinović prvi put o svojoj knjizi : Nevoljni ratnici, Srbiji, Evropi i Velikim silama ......

 ‘‘Srbi uvek veruju da su velika sila, veliki narod, da su veliki vojnici i ratnici i da mogu da pobede svakog. Njima nije do života mnogo stalo. Život je ovde jeftin, što u zapadnom svetu nije slučaj’’ Akademik Dragoljub Živojinović, autor knjige „Nevoljni ratnici – velike sile i Solunski front (1914–1918)“, koja je posle tri godine imala i drugo izdanje, u razgovoru za „Akter“ kaže da su Srbi uvek bili i uvek će biti za velike sile, koje mi ne uvažavamo, a oni nas naravno gaze, nevoljni ratnici.

Zašto?
Zato što Srbi uvek veruju da su velika sila, veliki narod, da su veliki vojnici i ratnici i da mogu da pobede svakog. Njima nije do života mnogo stalo. Život je ovde jeftin, što u zapadnom svetu nije slučaj. Mi smo narod koji je odavno proglašen za onaj koji hoće da ruši carstva, imperije i kraljevine. Kad to radite onda znači da vi protiv sebe vodite i dovodite i sve druge carevine koje su vam neprijateljske, jer to može i njima da se dogodi. U ranijim vremenima svi su carevi i kraljevi bili braća. Uzajamno su se štitili i taj monarhijski legitimizam bio je snažna veza između njih koja ih je štitila. Mnogobrojni vladari u Evropi bili su iz iste kolevke, često su imali zajedničke pretke u porodicama, poticali su iz iste zemlje.

Gde je tu Balkan?
Kad pogledate balkanske zemlje imate nemačku dinastiju u Rumuniji, Bugarskoj i u Grčkoj. Jedno vreme je nemačka dinastija bila i u Albaniji, kad je ova država nastala. Samo Srbi i Crnogorci ne daju, nego drže svoje domaće dinastije. Onda naravno nema solidarnosti. Otud nevolje sa Turcima i Austrijancima. Naravno da su uvek na meti.

Englezi engleski ćute
„Kada je sve to došlo na red da počnem o tome da pišem, video sam da će tu da bude eksplozija. Eksplozija je bilo dosta, u raspravama naravno. Knjiga ‘Nevoljni ratnici’ bila je priličan hit i pravi pogodak, sudeći po polemici. Već je objavljeno i drugo izdanje. Ne znam da li su i koliko Englezi upoznati sa njom, ako i jesu oni će je svakako negirati i odbacivati. Ne verujem da će i biti nekih reakcija, jer oni ćute kad je nešto za njih nepovoljno, Englezi to spuštaju dole, na nivo zemaljski da se o tome mnogo ne priča. Oni hoće da se čuje samo ono što je za njih povoljno“.

Imamo li mi Srbi uopšte prijatelje?
Prijatelji u politici, ako ste to mislili, ne postoje. To su naše iluzije koje često puta ne zloupotrebljavamo kao reč, nego prosto zanemarujemo kao činjenicu da prijateljstvo nama donosi velike žrtve i stradanja. Jer velika sila, osim u nekim izuzetnim slučajevima, nikad neće hteti da ratuje za jednu malu zemlju. Englezi do 1914. i 1915. godine nikada nisu poslali svoje trupe u unutrašnjost Balkana. Francuzi takođe, sem što su nešto čačkali tamo po primorju, ali dalje ne. Rusi su bili jedini kao kontinentalna sila. S obzirom da su Sloveni i pravoslavci, oni su to smatrali svojom interesnom sferom, pa su se tukli sa Turcima i rušili tursko carstvo iz svojih razloga. Onda smo im mi tako bili zgodni da nas neku godinu zaštite, pa nas onda prepuste sudbini, kao što je bio slučaj 1812. godine. Napoleon je napao Rusiju, a ona je ovde potpisala mir sa Turskom, zaključila Bukureštanski ugovor i pustila Turke da se sa nama razračunaju.

Savezništva?
Savezništva su naravno privremena stvar. Nekad su korisna, a nekad nisu i nekoga sputavaju, ali zemlje se osećaju jačima i snažnijima kada su sa nekim zajedno u savezu ili u nekoj zajednici. Recimo, kada su se Rusi sa Francuzima složili 1893–1894. godine i sklopili te čuvene ugovore. Ko bi mogao i pomisliti da će jedna reakcionarska carska Rusija sklapati nekakav savez, maltene ratni, sa Francuskom koja je deset ili petnaest godina pre toga poražena od Pruske. Oni su se skupili zajedno, iako su daleko, jedan na jednom, drugi na drugom kraju Evrope, zato što im je Nemačka zajednički neprijatelj. Zajednička im je pretnja. To je početak onog čemu će se posle nevoljno pridružiti i Engleska, a gde ćemo se i mi u Prvom svetskom ratu naći u tom savezu.

Nas stalno neke nevolje sustižu. Ako nisu velike sile, onda nas sustižu Hrvati, Slovenci manje. Onda nas sustiže Katolička crkva, katolička hijerarhija, Vatikan. Onda nas sustižu loši odnosi naših komšija: Bugari, Arbanasi, Mađari, da ne kažem za Austrijance. Sustižu nas, kao što rekoh, nevolje sa katolicima, a sad u poslednje vreme sa islamom i muslimanima

Vi ste izjavili da su Srbi žrtve svojih zabluda.
Jesu. Ima mnogo zabluda, ako počinjemo od početka 20. veka. To što smo se borili za oslobađanje naših ljudi u staroj Srbiji i Makedoniji nije bila zabluda, već potreba i naša dužnost zbog stradanja našeg naroda koji je vapio pod turskim terorom. Ali ako idete malo dalje, ceo taj nesrećni Prvi svetski rat, tu katastrofalnu, tragičnu odluku da ratujete protiv Habzburške monarhije, i da hoćete da oslobađate njene narode i da se ujedinjujete sa njenim narodima, sa Hrvatima i Slovencima... Time smo prvo doveli sebi na leđa veliki broj neprijatelja. Pored Austrougarske, Nemačku, Vatikan i Katoličku crkvu. Tom jednom nepromišljenom odlukom mi smo sebi natovarili velike nevolje. Pravili zablude od jugoslovenstva. Oslobađali nekog koji nije hteo da bude oslobođen, ujedinjavali nekog koji nije hteo da se ujedini i da živi sa nama. To su zablude koje su nas koštale i koštaju nas do danas.

Nije završeno?
Nas stalno neke nevolje sustižu. Ako nisu velike sile, onda nas sustižu Hrvati, Slovenci manje. Onda nas sustiže Katolička crkva, katolička hijerarhija, Vatikan. Onda nas sustižu loši odnosi naših komšija: Bugari, Arbanasi, Mađari, da ne kažem za Austrijance. Sustižu nas, kao što rekoh, nevolje sa katolicima, a sad u poslednje vreme sa islamom i muslimanima. Zna se ko podržava islam u svetu, to je već poznato i nije ništa neobično. Znamo da neke velike sile drže stranu tom islamskom ekstremizmu i na naš račun plaćaju neke svoje dugove. Smiruju Saudijsku Arabiju, a ratuju u Iraku, Avganistanu i Pakistanu, a ovamo tvrde: „Evo, mi vam štitimo muslimane na Kosovu i u Bosni.“

Šta Evropa hoće od nas
„Evropa traži da budemo poslušni. Kosovo su priznali kao nezavisno i moraju nešto da rade sa njima, moraju da ih pomažu i da ih drže. To jeste formiranje druge albanske države na Balkanu. I nju su stvorile velike sile – Austrougarska, Italija i Nemačka da bi Srbiji i Crnoj Gori sprečile izlaz na more. Priča nam se sada ponavlja u određenom smislu. Naš tragični put se ponavlja, da tako kažem. Ili nemamo dovoljno pametnih i odlučnih ljudi, ili nemamo dovoljno jedinstva da izbegnemo te havarije na koje nalećemo. Mi smo previše bili, pa i danas se to vidi, temperamentan, često nepromišljen svet. Ako vi emotivno delujete, što nijedna zapadna država ne radi, odnosno narod, oni to ne razumeju. Kod njih je sve proračunato, računanje i predviđanje šta može da se desi, što kod nas nije slučaj“.

Kakve su to igre?
To su sve kombinacije i igre koje velike sile dozvoljavaju sebi da ih igraju, naravno na naš račun. Time podstiču unutar naše nacije određene snage koje odudaraju od jedne nacionalne linije koja bi bila nekakva odbrana. Stvaraju se nekakve nevladine organizacije koje finansiraju ti inostrani interesi. Na taj način ulazi strani novac i tako razaraju nacionalno tkivo, nacionalnu politiku, uništavaju jedinstvo zemlje, bez obzira kakvo je ono, da li je slabo ili nije. Velike sile, naravno, koriste slabosti sistema i ličnosti koji postoji i uvek su postojali u ovoj zemlji, i obračunavaju se sa tom tvorevinom koja se zvala Jugoslavija, ma kakva ona bila. Da li bila kraljevina, ili republika, nekakva diktatura komunistička ili socijalistička, nije važno. Njima ta Jugoslavija smeta. Oni podržavaju Slovence, Hrvate, Crnogorce, Makedonce, i naravno Arbanase.

Gde je u tome Engleska?
Oni su u neko vreme bili sila, kada su nama stvarno pravili velike nevolje i koristili su nas za svoje ciljeve i onda nas šutnuli. U ovim novijim zbivanjima dvadesetog veka Englezi više nisu sila koja odlučuje toliko, jer su ih zamenili Amerikanci.

Da li je to na neki način nastavak engleske politike?
Možemo tako da kažemo, ali Amerikanci su Amerikanci i oni su vođeni drugim interesima. Njih interesuju drugačije stvari nego što interesuju Engleze. Oni hoće svetsku globalnu politiku, svetski sistem u kome će oni biti najveći korisnici, da diktiraju sve od privrede i finansija i svih drugih oblika života jedne zemlje i jednog naroda. Da diktiraju versko i kulturno ponašanje, da nameću svoje metode ponašanja. To naša omladina odmah prihvata i čini im se vrlo atraktivnim i privlačnim. Mogu da se odevaju i ponašaju kako se ponašaju, šminkaju, da nose neka odela, cipele, frizure. Da se druže u nekim grupama koje su za naše društvo još uvek nešto neobično, da ne kažem strano.

Gde smo mi tu?
Mi smo još uvek u velikoj meri, mada sve manje i manje u odnosu na ranija vremena, tradicionalni narod. Međutim, naša tradicionalna snaga nestaje nestankom srpskog sela. Kako se sela prazne vi više nemate tradicije srpskog patrijahalnog društva. Mnoga domaćinstva su zatvorena, narod je napustio svoje kuće, domove u kojima su nekada njihovi preci živeli, gde su se oni eventualno i rodili. Nema đaka, škole se zatvaraju. U Šumadiji, u mom rodnom selu ne može da se skupi deset đaka u prvi razred. Sve to te velike sile znaju o nama. Dok su nas u ranijim vremenima poznavale površno, sada nas poznaju vrlo dobro i igraju na te naše slabosti. Time razaraju naše nacionalno, versko i društveno tkivo.

Šta dalje?
Tkivo naroda je jednostavno razvaljeno, a mi sada više ne znamo gde smo. Ko gde plovi, i gde plovi ovaj srpski državni brod to niko ne zna. Mi se lomimo. Postoje značajne snage koje su za Rusiju i za slovenstvo, mada ni oni nisu više zainteresovani za nas. Oni su svetska sila od koje Evropa i šire zavisi za energiju, naftu, gas, a istovremeno svi merkaju kako će šta da otmu od Rusije.

Ko to merka?
Merkaju svi, Kina na jednoj strani, Japan s druge strane. Merkaju Amerikanci, jer u Sibiru su ogromna neispitana bogatstva. Te teritorije su poluprazne, da ne kažem prazne. Svi mogu da kažu, od Madlen Olbrajt do Bžežinskog: „Šta će Rusiji tolika teritorija kad ona nema naroda da tu teritoriju nastani.“ Kineza ima na milijarde, Indusa takođe, a Japanaca na stotine miliona. Svet je u previranju, pa i ne možemo da se sklonimo od toga, a izgleda i da ne želimo. Idemo u taj osinjak koji se zove Evropska unija. Izbegavamo NATO, jer to bi značilo definitivno rušenje suvereniteta i zato lutamo. Ko zna gde ćemo da stignemo.

Da li oni stvarno žele da nas prime i da li mi uopšte i treba da uđemo u EU?
Mi ćemo na kraju ući u EU, ali ne pod uslovima koji mi hoćemo, već po onima koje Unija nameće svima. Naravno, mi ćemo u toj EU biti šegrti. Mi smo mala zemlja, sa malim brojem ljudi, sa izgubljenim identitetom, a što njima i odgovara. Taj globalni pokret koji, bar na površini, zastupaju velike zemlje, ide na to da slabi čvrstinu jednog naroda kroz taj globalizam ili mundijalizam. Oni su sada došli na jednu sjajnu ideju, sa njihovog stanovišta, da prave Evropu regija. Sve evropske države se pretvaraju u regije i time se gubi identitet naroda, nacije, zaboravljaju se tradicije i prošlost. Svi se ukrupnjavate u jednu opštu masu i ko opstane – opstane. Ne znam da li će se i ko setiti da mu je slava Sveti Nikola.

Ko i šta time gubi?
Velike sile neće izgubiti ništa, ili vrlo malo od svog identiteta. Mada su i one mnogo izgubile. Ta Evropa budućih regija neće tako brzo da se stvori. Time će doći do razbijanja onih čvrstih jezgara, koja se lako ne mogu razbiti, osim nekim ratovima. Ako vi Vojvodinu pretvorite u regiju, ako ćete od Šumadije da napravite regiju, od Sandžaka, od Morave, vi ste time razbili homogenost Srbije i onda je to otvoreno za svakoga.

Jugoslavija
„Iako su mnogi hvalili Pašića i regenta Aleksandra, uvek sam govorio da je njihova odluka da ratni cilj Srbije postane borba za oslobođenje i ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca za nas bila najkatastrofalnija odluka u 20. veku. Jugoslavija je srpska grobnica u koju nas još uvek sahranjuju. S druge strane, dešava se nešto kod mnogih ljudi, ozbiljnih ili manje ozbiljnih, da kažu: ‘‘U Jugoslaviji nam je bilo bolje, živelo se bolje, bili smo zaposleni, putovalo se i mogli smo da idemo gde smo hteli.’ ‘ Ima i onih koji žale za Jugoslavijom“.

Kako se odbraniti od toga?
Nemate ni načina da se odbranite. Nemate vojnu silu, a sve je stvoreno tako da vi morate da idete u te organizacije. Ako hoćete da opstanete na bilo koji način morate da idete u NATO, morate da idete u EU. Drugim rečima, morate da igrate kakvu vam oni muziku puštaju. Nemci su izgubili dva rata i shvatili su da ratom ne mogu da stvaraju to što žele. Oni su radna nacija i svojom ekonomijom, prirodom, organizacijom i kapitalom dospeli su na čelo i sada diktiraju svima. Onima kojima ne mogu da diktiraju, a to su Rusija i SAD, sa njima su u paktu. To je lep primer kako jedna velika zemlja shvata realnost situacije. „Moramo sa Rusima, Rusija je izvor energije, sa druge strane idemo sa Amerikancima, oni su nas okupirali još 1945. godine, imaju svoje vojne baze i atomsko oružje u Nemačkoj, oni su naš štit“. To su interesi, i gde vi možete kao jedan mali sića da se protiv toga borite i suprotstavite.

Izgleda da ne postoji način da Srbija opstane u EU ili van nje?
U EU su ušli Bugari, Rumuni, Grci, Slovenci, a i Hrvati će ući uskoro. Ostali smo mi, Bosna, Crna Gora, Makedonija i Kosovo. Na kraju svi ćemo mi morati da uđemo, ali treba od nas otkloniti sve moguće otpore, koji će eventualno, ako preostanu, možda biti povodi za sukobe unutar same Unije u budućnosti. Sad nas treba toliko umesiti da radimo stvari onako kako nam oni kažu.
Vaša knjiga „Nevoljni ratnici“ odnosi se na Prvi svetski rat, i nije možda direktno u vezi sa ovim što nam se događa sada, ali zar „seme“ nije posejano još tada, pre skoro jedan vek?

Ova knjiga svedoči da su mnoga pitanja iz tog vremena ostala mračna, nejasna, nedorečena i namerno skrivena o pravoj prirodi našeg savezništva sa velikim silama, a posebno sa Velikom Britanijom. Pošto sam imao prilike, da kažem da sam bio privilegovan, ušao sam u neke arhivske privatne fondove najistaknutijih britanskih državnika, ljudi koji su vodili britansku vojnu, diplomatsku i onu pravu politiku. Našao sam građu koja je skrivana, nije upotrebljavana, a britanski istoričari su to znali, ali su izbegavali da o tome govore. To je bila crna tačka. Oni su to sekli i sklanjali ono što je bilo najdelikatnije, ono što je optuživalo Britaniju i njene vladajuće krugove. Kada sam dobio priliku krenuo sam „kao slon sa surlom da usisavam“ i dosta toga nakupio: privatnih i zvaničnih dokumenata iz arhiva, zapisnike kabinetskih sednica, odbora. Tu ima i američke, francuske, italijanske i naše građe, kao i tekstova iz engleske štampe.

Da li je Prvim svetskim ratom počelo i uništenje Srbije kao države?
Sve evropske zemlje su taj rat doživele kao veliko krvarenje. Mi smo jednu četvrtinu stanovništva izgubili, zemlja je bila razorena, rat se vodio na našim prostorima, a tu je bio front četiri godine. To je sve bilo izrovano i razoreno. Naravno, ljudi su najdragoceniji, a oni koji su preživeli i vratili se bili su invalidi, osakaćeni i bolesni. Neki su otišli u rat 1912, a vratili se 1921. i 1922. godine. Domovi su bili zatvoreni i zaustavljeni u nekakvom svom životu. Rat uništava ljude, ne samo one što poginu, nego i one koji se vrate, to više nisu isti ljudi. Retki su oni koji prežive ratne havarije i ostanu čitavi, ali ih ima.„Savezništva su naravno privremena stvar. Nekad su korisna, a nekad nisu i nekoga sputavaju, ali zemlje se osećaju jačima i snažnijima kada su sa nekim zajedno u savezu ili u nekoj zajednici“

Šta nam je doneo Drugi svetski rat ?
To je nešto što je nas dokrajčilo i gurnulo nas u jedan sistem koji je uništio vitalne sokove. Srpski narod je i u tom ratu stradao žestoko, a tu su i pogibije, streljanja, bežanija i iseljavanje. Ostanak naših istaknutih ljudi, oficira i intelektualaca u raznim logorima u Nemačkoj i Austriji, umiranje i odlazak u beli svet, Ameriku, Kanadu i Australiju. Znate, mi smo mali narod, kao komarac, a kad komarcu iščupate nogicu onda izlaze creva. Ta hemoralgija iz Prvog rata posle relativno kratkog zatišja od dvadesetak godina, što nije dovoljno da se izvrši reprodukcija, nastavila se u Drugom ratu. Sve se nastavilo sa IB-om, pa sa stradanjima po političkoj liniji. Politička elita Srbije bila je ili osuđena, ili streljana, ili je prosto nestala u raznim procesima. Taj kreativni deo seoskog i gradskog stanovništva bio je lišen svoje imovine, građanskih i drugih prava. Otimanjem imovine prekinut je privredni život koji je mogao da se nastavi. To je katastrofa.

/ Izvor : Akter; Ovaj intervju objavljen je prvi put na ovom portalu 31.12.2011. /


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP