Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 53184
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6293030
Ko je na sajtu?
Imamo 74 gosta i 3 člana na mreži

PRIRODA PAMTI I MOŽE DA NAS KAZNI, MOŽDA VEĆ SUTRA


18.08.2014. / ree-Akademediasrbija
Prevela: Biljana Vozarević
Posrbio : Slobodan Maričić

Sukob vrsta je najveća, najviša i najrazornija katastrofa koju je zemlja ikada videla još od ledenog doba. Osim toga, ona ide u nepovrat.

 Sve je to ljudskom rukom stvoreno. Ni jedna druga vrsta na zemlji ne veruje više ljudskoj vrsti. Ovaj nedostatak poverenja između naše vrste i drugih vrsta je alarmantan i sakati harmoniju našeg postojanja na zemlji. Sa našim bezosećajnim životnim obrascima, stvorili smo tako široka polja nepoverenja između sebe i drugih vrsta na zemlji. Svaki čovek koji hoda zemljom je odgovoran za sukob vrsta. To je nasleđena kletva. Ovo narušavanje poverenja je počelo otprilike u isto vreme kada i pripitomljavanje i uzgoj životinja na farmama na način koji je prešao etičke granice. Zbog nedostatka osetljivosti, spustili smo vibracijske nivoe površine zemlje. Narušili smo sklad vibracijske ravni između drugih vrsta i čoveka. To isto važi i za kopno i za more. Stavili smo svoje prste svuda. Odvajanje sklada vibracijskih nivoa koji se mogu razumeti samo čulima izvan uobičajenih pet, je nepopravljivo u bliskoj budućnosti. Možda će biti potrebno nekoliko života da bi se to postiglo, ako je ikako moguće.

Druga opcija je rekonstrukcija nakon demoliranja. To je zemljin izbor, na osnovu stanja u kom se nalazi. Zemlja koristi prirodne katastrofe, da bi vratila ravnotežu i utrla put ponovnom stvaranju. Sami smo to tražili.Umerena pasivnost je dobra, ako se pasivnost temelji na svesnosti. Pasivnost sa svesnošću se može nazvati i strpljenje. Ne zavaravajte se. Nisu svi ljudi u istoj vibracijskoj ravni. Postoje visoke i niske ravni delovanja među ljudima. Možemo videti i razaranje koje iz toga proizlazi u svetu. Političke filozofije koje su dovele do ljudskih masakra su jasan znak različitosti operativnog nivoa. Svako živo biće koje živi na zemlji ima svoju frekvenciju. Međutim, sve vrste osim ljudske koriste svoje urođene veštine, a ne tehnička i druga pomagala da bi opstali na zemlji. Samo ljudi sakate, manipuliraju i bezobzirno uništavaju bića drugih vrsta. Pošto ne “osećamo” dovoljno, padamo od pohlepe za zadovoljstvima.

Čovek večno traži sreću. Čovek traga za unutrašnjim mirom i tišinom. Vredno radi na tome. Mnogo puta, teret predaka i teret društvene karme mu odlažu kretanje. On čezne za savršenstvom. Ipak postoji odlaganje. U međuvremenu, um pravi haos, poredi, kritikuje, osuđuje i otuđuje čoveka od sebe samog, od drugih ljudi, oslanja se na propale koncepte često nasleđene i uskladištene u podsvesti od pamtiveka. Na putu evolucije čoveka dok ne ugleda svetlost istine, ima puno prepreka. Mnoge prepreke stvara čovek sam, a mnoge su mu nametnute. Što god naš svesni um pokupi, podsvesni um to neće neminovno i memorisati. Međutim, ono što se ponavlja, to se definitivno skladišti u formi u kojoj je i ušlo. Baš kao i kod računara. Ukucamo neku poruku i ukoliko je ne snimimo, ona će se izgubiti iz memorije . Mi skladištimo u svojoj podsvesti samo ono što smo svesno generisali i emocionalno popratili. Isto tako, ono što se skladišti može se opet manifestovati s vremenom, bilo kada. To takođe može postati i vaša sudbina.
Svet se brzo (o)kreće. Povoljno je vreme za čovekovu duhovnu evoluciju. Koji to razlozi  sprečavaju napredak i ne dozvoljavaju nam da iskoristimo ovu Bogom datu šansu?

Um, i kada kažemo um, to po pravilu obuhvata intelekt i ego. To je kolektivni um. Um je „kanta za otpate“ koja sadrži sve što je čovek stekao generacijama, i to memorisao pomoću emocija kao poput lepka. Koncepti, fobije, strahovi, brige, bes, mržnja, ljubomora, žudnja, ljubav, dobrota, milost i tako dalje. Sve to pomešano čini um koji upravlja našim životom. Nikada nam ne dopušta da ga se oslobodimo. U bilo koje doba tokom budnog stanja, um proizvodi neku karakternu osobinu koja se odlaže u njegovoj memoriji , manifestuje je, i tako iskrivljuje (našu) stvarnost. Mi na osnovu toga sudimo, kritikujemo, zauzimamo stavove, osuđujemo ili hvalimo druge ljude ili situacije. Obično se, kada postanemo negativni, povezujemo sa drugim takvim ljudima na istom vibracijskom nivou. Ako to potraje, kada docnije doživimo pozitivne vibracije , onda bismo se radije izolovali.  Izvan uticaja uma nalazi se prava duhovnost. Ona dovodi do oslobođenja. Ništa se konstruktivno ne događa u uznemirenom umu, kao što se ništa ne može graditi na uzdrmanom tlu.

Mi snosimo odgovornost i teret za to što smo rođeni kao ljudska vrsta. Superiorni smo po intelektu i možemo upravljati svojim izborima. Mislimo i činimo. Možemo modifikovati materijale i možemo prerađivati jedne i stvarati nove stvari. Dakle, bolji smo stvaraoci od bilo koje druge vrste na zemlji. Ali, gde je stvaranje, tu je i odgovornost. Uništavanje predstavlja neodgovornost. Uništavanje prirodnog materijala i života podjednako su jasni znaci pogrešne upotrebe moći koja nam je data. Čovek je kroz istoriju propustio da deluje odgovorno. Njegova emotivna priroda i pohlepa su uništili i njegovo stanište – zemlju. Najštetnije od svega je to, što je izgubljeno poverenje između vrsta. Čovek je postao u potpunosti izolovan od ostalih bića. Ni jedna druga vrsta više ne veruje čoveku. Nema poverenja između životinjskog i ljudskog carstva, već postoji raskol na zemlji. Do toga je došlo jer smo generacijama zarobljavali, mučili i ubijali gotovo sva bića drugih vrsta, kao da su nam ratni neprijatelji. Takođe smo već i istrebili mnoge vrste. I dalje radimo to isto, dok ovo čitate. Gubljenje poverenja koje nam je došlo zajedno sa dozvolom ili izborom da postojimo na zemlji, postalo je gubljenje mentalne ravnoteže za čovečanstvo. Pravi mir nije moguć, jer je stvarnost ispunjena žrtvama, mučenjima i krvoprolićem drugih vrsta od strane ljudske vrste.

Kada vidite police sa izloženim komadima mesa u svim oblicima i od desetine drugih bića u marketima , vidite u biti samo bol bez ikakvog izbora, patnju i smrt nevinih bića radi čovekovog užitka! Vidite totalnu bespomoćnost . To boli, duboko iznutra, jer stremljenje i uverenje u nenasilje , ima dublje korene u našoj podsvesti.

Kada smo  počeli životinje koristiti kao hranu, uzgajati ih a potom redom ubijati radi ljudskog hira za boljim ukusom mesa , izgubili smo kontrolu nad vlastitom savešću. Izgubili smo kontrolu nad sobom. Kada ubijemo bilo koje biće, kada oduzmemo pravo bilo kojim bićima da postoje i dele s nama prostor na ovoj planeti, mi činimo težak zločin narušavajući poverenje. Svako biće ima svoj karakter, svest kao i ljudi, osim što je druge vrste. Ima i ista prava na zemlji. Ali, danas, ni jedna vrsta ne veruje ljudskim bićima. Kada ih uzgajamo, hranimo a potom ubijamo , poverenje koje su prirodno imali prema nama, se takođe ubija.
Ostala bića osećaju, a varaju se, da smo mi ljudi dobri kada ih hranimo ili zalivamo na vreme. Oni tako nas počnu voleti bezuslovno. I kada pred groznu smrt shvate da je ova ljubav bila sebična, samo radi njihovog mesa, oni oslobađaju mnogo negativnih vibracija u atmosferu, u kosmos. Umirući osećaju se prevareno, izdano i odlaze sa ovoga sveta slomljenog srca. Nije potrebno ponavljati o strašnom kolektivnom bolu koju druge vrste doživljavaju na kolektivnim farmama – “fabrikama hrane” kako ih ljudi nazivaju. Fabrike hrane,  kako to zvuči grozno. Pošto čovek sputava slobodan život i kretanje drugih bića radi svoje koristi, i pošto bezosećajno istrebljuje bića drugih vrsta radi svojih zadovoljstava , mi već aktivno vodimo rat protiv drugih vrsta, protiv prirode. Tačnije, mi ih uništavamo, poput terminatora. Možda čak neki od nas imaju perverzni osećaj, da smo mi ti koji pobeđujemo u ovom “ratu” kada ih bezobzirno ubijamo, ali te grozote  se neprestano beleže u svesti u ovoj stvarnosti na nivou zvanom zemlja. Zemlja može da izabere ili da doživi da “povrati” od muke i potpuno uništi i izbriše ugnjetavača sa lica ove lepe plave planete. I zemlja je živo biće posebne vrste. Svaki vrisak bola bilo koje jedinke kojoj oduzmemo život, ostaje zabeležen kao posebna vibracija na zemlji. Sve se uredno beleži.

Setite se ezoterijske izreke : Kako je gore, tako je dole, kako je unutra, tako je napolju.
Sukob vrsta uništava prirodni vibracijski nivo zemlje. Milioni životinja i hektari prirode se uništavaju svakog trenutka od strane čoveka . (Ne)svesne navike u prehrani, (ne)svesni obrasci navika i (ne)svesno ili emocionalno življenje izolovalo  je čoveka od samog sebe. Toliko toga je već uništeno u unutrašnjem i spoljnom svetu. Rane unutrašnjeg sveta se odražavaju u spoljnom svetu, a rane u spoljnom svetu se odražavaju kao gomile bolesti koje napadaju ljude .

Rat vrsta je u direktnoj vezi sa našim trenutnim stanjem nemira, anarhije i manjka ravnoteže na svakom planu. Prirodne katastrofe su proistekle iz promene vibracijskog nivoa i sve su teže i češće. Žrtvovanje vrsta utiče na mase. Nemir koji postoji u vazduhu čini da ljudski rod nailazi na još više prepreka u svom traganju za istinom. Jedan od ključnih razloga naše agonije, žalosti i depresije je promena vibracijskog nivoa uzrokovana ratom vrsta. Ovo je tihi rat.  Mnogi čak i ne shvaćaju da takav rat uopšte i postoji. Možda taj naziv više i ne odgovara. Možda je gtenocig prema drugim vrstama i prirodi bolji izraz.

Kada odemo u trgovine i vidimo ili kupujemo mesne prerađevine upakovane u atraktivnu ambalažu, mi teško da shvatamo da potrošači tih proizvoda u stvari sponzorišu rat vrsta. Što je veća potražnja, to je više bola. Sva bića koja se ubiju radi ljudske koristi imala su karakter, konstituciju i volju da žive baš kao i ljudi. Imala su takođe i pravo da dele zemlju sa ljudima. Oni se osećaju isto kao što su se neki ljudi osećali za vreme holokausta ili raznih režima. Osećaj neizbežne smrti je isti! Bespomoćnost! Pomirenje sa sudbinom! Vidljive ili unutrašnje suze,  bol i bespomoćna predaja! Svako biće svake vrste koje ugine svakog dana se ovako oseća.  A oni imaju svoje navike, svoje porodice svoje partnere i emocije !

Ako zemlja treba biti bolje mesto za ljude i druge vrste da bi mirno živeli, onda koegzistencija mora da postane istina i stvarnost, i treba da se temelji na poštovanju. Postoji sklad u životu između svih drugih vrsta, osim čoveka. Jelen razume i uvažava glad lava. I jedan iz stada jelena  može čak svesno žrtvovati svoj život, da bi spasio ostale posebno mlade i poštovao sklad vrsta. Lav i druge velike životinje koje pogrešno nazivamo grabljcima, jer smo zapravo mi grabljivci, ne ubija radi zadovoljstva. Otuda, postoji predvidljivost koju druga vrsta razume. Dok u slučaju ljudske vrste, mi ubijamo, porobljavamo, mučimo i sakatimo životinje radi svojih zadovoljstava. Ubijati životinje radi “lova” ili  zaštite ljudske vrste tako što se naprednom tehnologijom smanjuje životinjska populacija, predstavljaju znake ozbiljnog manjka svesti. Priroda ima svoj vlastiti efikasni sistem regulacije. Lavovi i jeleni naprimer imaju različite obrasce razmnožavanja, obrasce rasta i stilova života uključujući i apetit. Trava raste brže ako je životinje koje opstaju na njoj – redovno brste. Kada populacija jelena naraste, mnogi ostare ili postanu bolesni, vukovi ili lavovi regulišu njihov broj. Kada ljudi kažu da preuzimaju svet drugih vrsta da bi ih unapredili,  pod tim se podrazumeva - uništavanje. Tako, nedostatak osećaja za koegzistenciju je razdvojio ljudsku vrstu od svih drugih vrsta. A betonske džungle koje smo stvorili za sebe nas čak i otuđuju i od svoje vlastite vrste.
 
Nanošenje bola i patnje bićima bilo koje vrste u „sportu radi zabave kao što je lov”, ne može se smatrati ni sportom, ni hrabrošću ni zabavom. To je sadizam. Sukob vrsta igra veliku ulogu u psihosomatskim bolestima koje doživljavamo svakog dana. Strašne muke i bol čovečanstva nosi teret naših zločina prema drugim vrstama. Moramo toga biti svesni. Rat vrsta je najveća katastrofa koju je čovečanstvo oslobodilo na zemlji dolaskom tehnološkog doba. Osvajanja koja je čovek dostigao, sva su prazna i bezvrijedna naspram patnje koju je izazvao i neprekidno je proizvodi. On nije osvojio ništa iznutra i propustio je da prepozna da je jedina stvar na svetu vredna osvajanja, harmonija unutrašnjeg prostora. Čovek nije trošio vreme da bi izgradio sklad unutrašnjeg mira, umesto toga je uništio prašume, staništa miliona bića i napravio terene za golf radi svog hobija. Manjak svesnosti pogađa čovečanstvo i čovek konačno svojom egzistencijom na zemlji platiti konačnu cenu.

Dali je ovde mesto da kažemo da sve napred izneto nije jedini zločin u ratu vrsta ? Da. Moramo spomenuti rat između ljudi, dakle u našoj ljudskoj vrsti. To traje koliko i rat sa drugim vrstama. Čovek je čoveku – nečovek. Samo ćemo natuknuti: ratovi, streljanja, klanja, gasne komore, tajni i nedozvoljeni eksperimenti , atomske i druge bombe, genetski eksperimenti, logori ......... Može se pomisliti da je ljudima malo krvi, tog djavoljeg eliksira , kako kaže Gete.

Poslednji je čas da uradimo sve što je u našoj moći da vratimo poverenje između vrsta. Treba da se ponovo ujedinimo i povežemo. Moramo se vratiti mirnoj koegzistenciji utemeljenoj na poštovanju i skladu sa svim ostalima vrstam i - ljudima.
Sklad je ključ, unutrašnji sklad. A da bi postigli unutrašnji sklad, sve vrste treba da egzistiraju. Priroda treba ostati netaknuta. Život treba da cveta i razvija se prirodno.
 
Inače, možemo očekivati nesreće svih vrsta na duhovnom i fizičkom planu. To nije zlosslutno nagađanje,  to je neizbežna istina. To se već događa i događaće se sve više narednih godina. Zemlja će kao najmoćnije biće od koga zavise sva ostala, sigurno će progovoriti gnevom. Budimo toga svesni.


/ Izvor: mohandji.wordpress.com/ ; Portal 2012- blog postavio Velimir G. /


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP