Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 75542
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6449192
Ko je na sajtu?
Imamo 49 gosta na mreži

КАРАЂОРЂЕ, МИСТЕРИЈЕ И МИТОВИ


30.09.2014. / Aкадемедиасрбија
Уредио : Слободан Маричић

Да су Срби љубитељи митова одавно је познато, као и мајстори да се релевантни догађаји врло брзо у српској историји претворе у митове или потпуно другачије представе у историјском контексту.

Доста тога је везано за Први cрпски устанак и Карађорђа, коме се не зна тачна година ни право место рођења, иако се село Вишевац наводи као Вождово родно место. Ипак у свести Срба савремена српска држава почиње са њим и то не без основа. Ипак уз њега и његово време има доста непознатих али занимљивих детаља.

Циљ овог текста није да се  он или његови савременици гледају из неког другог угла који је већ званична историја одредила, већ да се , како је речено, каже нешто и мање познатим детаљима из тога времена, који су можда мање битни, али ипак доста говоре. 

Дакле тачна година рођења Карађорђа није позната и званично би требало бити 1752. у шта многи сумњају уз тврдње да је Вожд био најмање десет година старији.
Да је био старији произлази из чињенице да се он прилично немоћно и чудно понашао по повратку у Србију 1817. године. Тада Карађорђе према записима сведока уопште није личио на себе самог, нарочито на оно време из доба устанка. Потпуна неопрезност иначе  једна од негових највећих врлина, због чега је изгубио живот, када му је на спавању одсечена глава, није уопште приличила Његошевом "хероју Тополскоме, Карађорђу бесмртноме". Отуда и озбиљна претпоставка да је он притиснут годинама и оронулошћу дошао у Србију - да умре, али не смрћу која га је снашла.

На свим сликама које су познате, Карађорђе је представљен онако какао би по замисли сваког Србина требало да изгледа највећи Србин тога времена, можда и више од тога и вођа Првог Српског устанка против Турака – клице стваранја слободне Србије после четири века: висок, леп широких плећа, оштрог погледа у гиздавом народном оделу. Али многи историјски списи говоре о његовом изгледу говоре различито : јесте да је био био висок и маркантан, али оборених рамена, разбарушене косе и мало пискавог гласа, нарочито када се наљути. Те мане је надокнађивао бруталношћу и није тајна, да је поред много Турака убио и доста Срба, па и рођеног брата и оца и још неколико других људи у наступу гнева.

Када се и како оженио Ђорђе Петровић,  назван од Турака Кара – Ђорђе ( Црни Ђорђе) није баш познато ни његовим биографима савременицима. Те појединости нису се чиниле важним у време када су могле да буду утврђене, а када је постало јасно да  и то може бити важно за историју, онда је све постало касно. Отуда се о вођи Првог српског устанка, као и о његовој жени и данас мистификује много штошта. О првом сусрету тада joш Ђорђа са будућом супругом једна од прича каже:

Враћајући се у своје село са малолетном ћерком Јеленом, тадашњи кнез Никола Јовановић упадне у заседу коју су му поставили неки турски момци. Један од њих син неког аге, показао је очигледну наклоност ка Николиној петнаестогодишњој ћерки, желећи по сваку цену да је освоји, чак и силом. Тако  везаше Турци кнеза Николу, а ћерку му почеше вући према агином чардаку. Тада наиђе из шуме наочит Србин, са још два друга, па видевши шта Турци чине, опале из пушака. Један Турчин паде мртав на месту, док други беше рањен. Остали побегоше, мислећи само како да спасу главе. Кнез Никола Јовановић је био у функцији јасеновачког Обор кнеза из села Маслошева у Шумадији, а поред те ћерке имао је још два старија сина. Он после овога догађаја одлучи да са синовима побегне у хајдуке у чету Станоја Главаша, док је ћерка, која је рано остала без мајке, требала бити одведена код тетке. Рано је остала без мајке, а онда и без оца и браће, који су изгинули као хајдуци. Као сиротица живела је код тетке Бисенија у селу Јагњилу. Пре него што се удала за Карађорђа, опет је пала крв, када се на једном од сеоских сабора Карађорђе се сукобио са неким момком Вукојем, коме је Јелена такође запала за око. После сукоба на речима, Црни Ђорђе сукоб доврши пушком, којом погоди Вукоја у чело и тиме заврши спор. Онај црни момак, спаситељ, дакле звао се Ђорђе Петровић, чија ће слава бити сажета кроз чувени надимак Кара-Ђорђе - Црни Ђорђе - страх и трепет за све Турке.

То је једна од прича, а друга каже, како се Јелена удала из страха, јер јој је Карађорђе спасивши је од Турака рекао, да ће једнога дана доћи по њу. И пошто је било свима познато да су се њеног будућег мужа подједнако плашили и Срби и Турци, јер је био пргаве нарави, а уз то добар са сабљом и још бољи стрелац ... најбоље је било избегавати сукобе са њиме. И када је Јелена од Ђорђа запрошена, кажу, да није пустила гласа од себе, а камоли изустила евентуално - нећу. Карађорђу нису смели пркосити ни они који су од ње били старији и заштићенији.

Трећа прича која је наводно такође записана у неким књигама говори, да се на дан свог избављења од обесних Турака, Јелена заљубила у свог спаситеља и имала срећу да се касније за њега и уда. Како прича каже .... једног дана, неколико година касније уз месојеђе пред Белу недељу, Карађорђе срете Јелену код сеоског извора где је захватала воду и пунила судове. Јелена је већ обавила оно због чега је дошла, кад јој приђе Карађорђе, назва Бога и затражи да му да воде из крчага да се напије. Пошто то обави, он јој захвали и онда је запита: "Јелена, тако ти Бога, хоћеш ли поћи за мене"? А она, као што би то учинила свака ондашња часна девојка, порумени мало, па му рече: "Бог с тобом, Ђорђе, а што питаш мене. Ено, запитај моје старије, па и ако они тако рекну, ја хоћу "Потом сметена упрти судове и пође ..... "Када ти хоћеш, а ти онда хајде са мном" рече Ђорђе! Затим јој по обичају разлупа судове на извору и одведе је својој кући, а посла момке да јаве девојчиној фамилији да је жени. Карађорђе се венчао са Јеленом, према записима негде око 1786. године, када је имала око 20 или 21 годину.

У сваком случају без обзира која је верзија тачна , будући вођа српске побуне против Турака оженио се лепом девојком, часном женом из познате породице и будућом примерном мајком.

Пре него је дигнут Први српски устанак, када је Карађорђе избегао са породицом од освете пошто је убио опет једног знаменитог Турчина, његова жена није имала никаквих личних докумената, а властима у Земуну је рекла да има 48 година.
Овај податак је касније био значајан Карађорђевим истраживачима и биографима, који нису знали поуздано његове године - од рођења, па до женидбе. Дуго се претпостављало да је  Карађорђе рођен 1768. године. Када је утврђено да је Јелена могла бити рођена 1765. године, онда је и тада важећа вождова година рођења доведена у питање, јер се закључило да Јелена сигурно није могла бити старија три године од мужа, пошто је важећи обичај строго налагао да буде обрнуто, а момак је морао да буде најмање три до пет година старији од девојке са којом се женио. Сем тога када се зна да је Карађорђе Јелену упознао када је она имала петнаест година, а он био најстарији међу својим момцима од који нико није био млађи био од двадесетак, онда је та разлика у њиховим годинама реално могла бити извесно бар пет година. Тако је временом година вождовог рођења уместо 1768-ме "спуштена" чак до 1752 . - ге. То међутим није била препрека за успешан и добар брак који су имали.

Тако је Јелена сплетом околности доцније постала «прва дама»  вође српског устанка . Због чега је и Јелена бежала са мужем из пашалука у Аустрију, питање је око којег истраживачи, такође нису сасвим сагласни. Зна се да је била присутна када је Ђорђе у свађи убио свог оца, јер овај није хтео да иде са целом породицом у Аустрију и да је Јелена свекра оплакала по обичају. Такође је познато да је за време избеглиштва дуже боравила и радила у манастиру Крушедол у Срему који је припадао Аустрији. Ту је радила кућне послове, музла стоку, али је научила и да спрема "господска јела", везе, шије свилу, чак научила прилично немачки итд. То јој је касније било драгоцено када је као домаћица куће дочекивала госте у Тополи, многе устаничке вође, али стране изасланике. Знала је чак и да спреми кафу са млеком, по швапском обичају, што је тада био врхунац господства у Србији, као мода која је стигла из Аустрије и Угарске.

Историчарима је занимљив однос Карађорђа према женама и готово да је непозната било каква његова авантура, за разлику од других српских вођа који се нису либили да љубавнице доведу и у кућу. Ипак, личност Вожда била је саткана од многих противречности, например убио је човека већ са 13 година ! Био је хајдук, пљачкао трговце и убијао Турке, прави српски Робин Худ. Али то није све: лишио је живота рођеног оца, затим и рођеног брата, па ипак све то није сметало да ужива углед мужевне особе, привлачне и драге као муж и као родитељ, који је био узоран отац својим ћеркама. Беше то Карађорђе, српски понос, човек из народа и можда једини који је у то време осећао како дише и шта иште српска душа. То је са свим његовим манама и врлинама пресудно утицало на судбину Србије и пут обнове српске државности.

Само се шушкало да је знао Карађорђе да се приближи и некој другој жени, али када је и ако је то чинио онда је то било у највећој тајности, скривено далеко од куће и чак и од свог непосредног окружења.

Када је освојен Београд, онда се Вожд уселио у конак Кучук Алије, док му је фамилија и жена Јелена живела у Тополи. Живео је као аскета, без много захтева и прохтева, није чак тражио да се окречи конак из кога су Турци тек изашли. Али у тим дахијским одајама нечујно се кретао и један тајанствен момак, за кога ни они најодговорнији за вождову безбедност, нису практично знали ко је, ни шта је, осим да одговара само Вожду и никоме другом. Звао се Мирјан, бар тако су га тако сви звали. А он је имао некакво оружје при себи на коме је стално држао руке, али са којим се није ни дичио ни истицао, за разлику од осталих момака, који су, такође били опасани свакојаким оружјем, пуцали и такмичили се.

Мирјан је био увек у конаку најближи Вожду, понашајући се скоро детињасто око њега. Такав је био и ликом, голобрад, још без бркова и браде ... Тако се у Београду опустиле све српске војводе , па и Карађорђе који је све ређе одлазио у Тополу својима. Забринула се, пише у записима и његова жена Јелена, а како није било никаквих порука од Вожда усуди се она да бeз пратње caмa крене на ризичан пут за Београд. Како се Јелена провела у дахијском конаку код мужа ником није приповедано, али је убрзо решила да се опрости од мужа кога је нашла добро и у здрављу, и да се врати назад, кући и деци у Тополу. Кад се већ опростила од мужа, поврати се, онако као да је нешто заборавила те се обрати Павлу Чукићу, једном од Вождових момака који се старао о Вождовој безбедности било где да овај крене. А лепшег и веселијег међу Вождовим  момцима не беше од тог Павла. Био је лепог раста, а годинама је постајао смеђ, са брковима које је терао на горе. Код Павла ниједно чуло није спавало, о чему сведочи и чињеница да је са 15 година живота стигао и на црну турску листу - "потерницу". Захваљујући чедном изразу лица и младости, сачували су га од Турака монаси у манастиру и кад је Црни Ђорђе позвао Србе на устанак, Павле није оклевао ни часка. Тог Павла, Јелена је познавала као дете још из своје родне куће.

Е сад шта је Јелена дошапнула Павлу пре него што је изашла из конака у Београду никад се неће сазнати. Исте вечери док је Јелена журила према Тополи, а муж јој обилазио фронт, Мирјан је изашао из конака, провирио и ослушкивао одакле ће се Вожд појавити. И ту је увек опрезни Мирјан починио кобну грешку, јер када је зашао пар корака даље ....... нестаде га! Кад се Вожд вратио и кад виде да га не сачека Мирјан, забрину се. И сам се дао у потрагу не би ли му чуо глас ... Али Мирјана, нема па нема ... Те ноћи се Вожд, по сведочењу Вука Караџића, сит наплакао. Видећи очајног Вожда, а знајући му добро нарав, Павле Чукић није много размишљао: дао се у бекство док још није почела истрага и одметнуо у хајдуке.

Ту се некако потврди оно што се само нагађало: "Мирјан је био Мирјана, и доведена је била Вожду кад се Београд ослободио кад се он уселио у конак. Радило се, према неким хроничара, о некој младој Туркињи, која је, наравно, претходно била покрштена у православку, а по другима Мирјана је била српкиња из села Бруснице која је отета од Турака ....

Наравно иако није било сведока, Карађорђе схвати ко је крив за нестанак "Мирјана", па су га потом  чули како мрмљајући проклиње: "Платићеш ми, Павле, свога Бога", када год би се сетио своје милоснице. И заиста, пошаље Карађорђе поверљиву поруку свом некадашњем другару, хајдучком четовођи Петру Кокару да оног "Зеленка" Павла "остави" негде у гори ... Да ли преко Вождове Јелене или неког другог, углавном, Павле дозна за Вождов налог и крену да га предухитри. Кад је четовођа Петар прилегао после доброг ручка испод вајата, прикраде му се Павле и скрати га за главу и потом нестаде заувек ..... ваљда негде у Аустрији.

Осим Мирјана - Мирјане, нико никада више не помиње друге жене у Вождовој близини. Приврженост жени и породици чини се да је остала у функцији устанка. Мада како каже Вук у неким белешкама и Вождове године су чиниле своје. Кao и оно што је било Карађорђу много важно - није хтео да неки лош глас допре до његових кћери, које је много волео и поштовао, као и оне њега.

/ Ђ. Загорац /


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP