Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 75548
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6449229
Ko je na sajtu?
Imamo 73 gosta i 1 člana na mreži

ЦИВИЛИЗАЦИЈСКИ СКОК ЉУДСКЕ РАСЕ


15.10.2014. Академедиасрбија
Уредио : Слободан Маричић

Психоменталне одлике и позадина промена људских душа за еволуцијски скок цивилизације на виши ниво.

Од појаве Христа пре отприлике две хиљаде године ( тачан датум рођења и смрти није познат ) говори се о Узнесењу, Преображењу, цитирају се Христове речи о његовом повратку и подизању „верујућих” из смрти, а у новије време почев од Ренесансе учени људи говоре и пишу о циклусима у духовном  развоју човечанства, док Њу Ејџ теорије и учења већ деценију, две говоре о ткзв. Кватном скоку наше цивилизације. Све оне у суштини говоре да ће се «неким спољним утицајем» унапредити ментална знања и моћ људи на земљи и приближити нас (у одређеном броју) цивилизацијама за које се претпоставља да нас посећују на земљи или ту живе са нама, али још увек за нас невидљиви и ван реалних сазнања, ко су, шта су и шта им је циљ. Овај текст говори о непознатој страни људског живота, духовном сазревању кроз путеве Карме и других космичких закона. 

Енергетска структура душевних равни
 
Дух или „Све што јесте“ је  фрагментован и може се манифестовати у виду засебних, појединачних састава са специфичним функцијама. Такав један састав је људска душа која има удела у Духу, а има и колективну свест. Душа не постоји одвојено, већ унутар породице од преко 1000 душа, које су непрекидноу тесном енергетском контакту. Дакле, када говорим о свесности душе, мислим на свесност целе душевне породице , јер је људско утеловљено биће, кроз властиту душу, увек у позицији да дели стечено искуство и знање своје душевне породице.Овде нећемо залазити у комплексне хијерархијске структуре душевних равни, иако нам оне могу пружити драгоцене информације о организацији и структури, не само нивоа душе, већ и инкарнацијске историје на Земљи. Врло добар увод у ту тему налазимо у књигама Равни душе ((Realms of the Soul) и  Душевна породица (The Soul Family) V. Hasselmanna i F. Schmolkea.  Те књиге популарне су езотеријске таксономије (категорички састави) структуре душевних равни, али које се уздржавају од конкретних појашњења енергетских односа и нужности, првенствено зато што немају одговарајућу научну подлогу, те би по том питању били неадекватне.

Ипак, дидактички приступ у тим књигама много је бољи него у већини других езотеријских књига на ту тему. Извор тих књига упозорава да категоричан састав који он излаже не узимамо превише дословно, те спомиње ограничења људског језика ( појмова ) који омогућује само секвенцијске описе, те није кадар адекватно пренети комплексне, истовремене енергетске интеракције и односе. Овај приговор, дакако, вреди и за ово тренутно разматрање.

Све-Што-Јесте је једно симултано јединство које је у сталној промени те похрањује меморије и промене у самом себи. Ова чињеница објашњава зашто се живот догађа у „Вечноме сада”. Прошлост, садашњост и будућност творевине су људског мозга који функционише езотеријски споро и секвенцијски, као електромагнетски претварач сигнала. Из тога се рађа идеја о ланцу узрочности који упућује на начело узрока и последица. У стварности, сваки узрок истовремено је и последица јер се размена енергије у Свему-Што-Јесте збива истовремено у оба смера. Из ограниченог људског гледишта ствара се утисак о управо таквом узрочном ланцу. У суштини, то је тек дидактичка «штака» за људе при њиховом коришћењу космичке енергије у ограниченој перцепцији тродимензионалног простора-времена.

Дошли смо до кључног питања: „Зашто се душа, која има неограничену свесност, да би стицала искуства мора стискати у ограниченој свести биолошке врсте под називом човек? То је, као што видимо, централно  есхатолошко питање у вези смисла и сврхе људскога постојања. На ово се питање може одговорити само на нивоу душе, јер она је творац човекове егзистенције. Оно кулминира у формулацији последње антиномије (логичке супротности) Свега-Што-Јесте : „ Постојање је - Нешто. Постојање је - Ништа.” Ако је све што постоји енергија те представља јединство које само себе перципира као такво, тада би једина могућа супротност томе било стање раздвојености унутар јединства Свега-Што-Јесте, јер празнина (Ништа) не постоји. У том случају стање раздвојености опонаша ништавило, празнину и ствара привид последње антиномије.

Постојање се може дефинисати искључиво помоћу Не-Постојања. Будући да је све Постојање, Не-Постојање се мора вештачки створити као стање раздвојености од Извора, како би Све-Што-Јесте могло искусити себе у својој индивидуализацији као душа из те перспективе. То је коначно есхатолошко објашњење реинкарнацијског циклуса душе и људског постојања из наше садашње перспективе. Ово питање може се проучавати у разним аспектима, што практикују неки духовни “медији” (нпр. Walsch у «Разговорима с Богом»).

Да бисмо истински схватили то јединство као референтну тачку треба узети у разматрање стање раздвојености. Душа је нераздвојив део Свега-Што-Јесте и не зна шта раздвојеност значи. Она је неуништива, бесмртна и стога не зна шта је пролазност из властитог искуства, већ само теоретски. С обзиром да је душа динамична и креативна, она тражи екстремне ситуације које сама ствара и затим превазилази. Да би постигла стање раздвојености душа мора заборавити ко је и што је способна чинити. Та амнезија – коју самој себи намеће током новог утеловљења у људском телу – омогућава јој то стање раздвојености.

У стварности је ситуација битно компликованија. Током свог утеловљења душа такође зна ко она јесте, јер главни део душе увек остаје у вишим нивоима те има приступ Свему-Што-Јесте. Оно што се утеловљује тек је делић душе, као аспект тог темељног енергетског састава Целине. Тај делић је ипак моћан и довољан да може оформити људско тело и свест (ум, психу, чулне и соматске надражаје). На пример, са гледишта свакодневне свести утеловљеног ентитета, биолошко управљање телом обично се одвија неприметно - спонтано. Из те перспективе није тешко замислити да душа може имати неколико инкарнација у различитим световима и планетама у космосу  којима истовремено координира. С обзиром на таква размишљања, очито је да је 3Д простор-време, чије компоненте можемо назвати и соларним свемирима, јесте школа у којој душа стиче искуства, коју су „ ентитети 7-мог створитељског нивоа” оформили у сврху експериментисања са новим, екстремним условима постојања.

Све-Што-Јесте је креативно: оно се једноставно репродукује у новим варијацијама. Чим се душа отпусти из Свега-Што-Јест као индивидуална креација  и започне са својом еволуцијом као биће Узвишеног створитеља она пролази и развија се  кроз разне стадијуме и враћа се Јединству Извора, који се непрестано уздиже и мења. Реинкарнацијски циклус душе тако је интегрални део те еволуцијске промене која често зна донети изненађујуће резултате. Као што кажу у езотерији , то је „Алфа и Омега”.

Инкарнацијски циклус душе на Земљи само је један део разноликих њених задатака који, према неколико извора, укључују развој нове биолошке врсте, координацију и надгледање утеловљених душевних рођака, колонизује нове планете у пуној свесности дружењем са другим душама у духовним световима и тако даље. Инкарнацијски циклус може трајати различито дуго, зависно од планете, развоју тамошње цивилизације, задацима које треба решити и слично. Реинкарнацијски циклус душе на Земљи данас, односно у посљедњих 10.000 година, обухвата око 70 до 90 живота једне душе, а просечно укључује историјско раздобље од 6000 до 8000 година. Раздобље између утеловљења просечно траје 70 година, али у новије време значајно се смањује. Велика насељавања новоутеловљених душа збивају се једном у сваких 2000 година, а задње веће насељавање душа на земљу догодило се између 1000.-те и 1700.-те године. Отада нема новог ширења нових душа на Земљи, које би било повезано с надолазећим „Завршним временима”.

Свако од пет доба утеловљене душе дели се у седам стадијума, са по 1 до 3 утеловљења душе, у складу с будућим задацима. Циклус инфантилне душе састоји се од око 10-15 живота, циклус дечје душе 15-20 живота, циклус младе душе 20-25 живота, циклус одрасле (зреле) душе  25-30 живота, те циклус старе душе10-15 живота. У складу с великим насељавањима нових душа садашња популација душа на Земљи показује следећу раширеност: 10-15% крајње инфантилних душа, 20% дечјих душа, 45% младих душа, 20-25% одраслих душа и мање од 4% старих душа. У последњих неколико година ова раширеност душа нагло се мења, уз повећани постотак одраслих и старих душа.

Младе душе

Будући да младе душе сачињавају већину светског становништва оне обликују данашње друштво према својим агностичким веровањима и ускогрудим предрасудама. Младе душе доживљавају највећу раздвојеност , како би саме могле покорити спољни свет. При устројавању друштва, с обзиром да чине већину, намећу своје недуховне вредности. Класичан пример понашања данашње младе душе је млади, динамични менаџер који се хитро прилагођава материјалним правилима друштва и са њима се поистовећује, те без икаквих етичких обзира, поштовања традиционалног, безобзирно остварује свој друштвени успон, без оклевања прихватајући начело надметања, презире сваки друштвени неуспех, тврдоглаво пријања уз круте, унапред одређене корпорацијске и материјалне норме и вољан их је наметати другима, истовремено игноришући светост живота. Његова способност осећања љубави према околини још увек је врло ограничена.

Млада душа преферира, успркос многим самонаметнутим табуима, површни сексуални промискуитет и ретко је када спремна преузети одговорност за своје поступке. Аутоматско одбијање младе душе да преузме одговорност за своја дела врло је јасно изражена у случају политичара и руководилаца које су масовни медији означили како „праве грешке”, док правила која утврђују такве прекршаје или чак злочине одређују младе душе у самим «холовима моћи». Та су правила једнако ирационална и нелогична као и размишљање тих душа. На крају свог циклуса млада душа ће радо прихватити улогу „палог анђела”. Након што је у низу инкарнација тежила само за успехом и богатством сада мора искусити и друштвени неуспех како би се, као одрасла душа, могла ослободити спољне друштвене процене свога бића, те како би могла почети истраживати унутрашњу, духовну димензију свеколиког живота и људског постојања.

Млада душа врло јасно разликује пријатеља од непријатеља и саму себе може дефинисати једино у односу на своју околину, првенствено према друштвеном успеху и статусу. Напретком сматра искључиво квантитативно повећање материјалних добара. Таква лествица вредности приметна је на оба нивоа свести, на појединачној и на колективној: упркос многим предвиђањима еколога, сталан раст бруто друштвеног производа још увек се сматра, од стране свих слојева друштва, својеврсним узроком за све друштвене проблеме, била то незапосленост, пензије или финанцирање здравственог осигурања. Како њена унутрашња психичка димензија остаје и даље блокирана млада је душа неспособна за размишљање о самој себи и за преиспитивање властитих поступака. Из тог разлога млада душа живи у трајном противречју између свог самопоштавања и стварности. Непрекидно се мора борити против изобличења узрокованих таквом супротношћу, јер је њена страхом утемељена структура спречава да објективно перципира та изобличења. Као прави Дон Кихот, млада се душа целог живота бори са „ветрењачама властитога ума”.

Америчко друштво са својим ограниченим тврдокорним лицемерјем, са својим двоструким стандардима и безобзирном, бесмисленом агресивношћу – типичан је пример понашања популације сачињене од младих душа. Сами себе Американци сигурно виде у много повољнијем светлу. Ово противречје између стварности и слике о самом себи (Оксиморон) извор је већине данашњих политичких проблема у свету.

Инфантилне душе

Њих углавном налазимо у земљама Трећег света, где живе тесно повезане са својом породицом. Њима је због многобројних болести зајамчено да рано напусте овај свет. Те душе најуплашеније су од свих, те се у својој инкарнацији врло тешко сналазе. Цела њихова пажња посвећена је телу и задовољавању његових потреба. Оне нису способне развити било какве далекосежне мисли нити идеје и не могу замислити да би вршиле било какав утицај на друштво. Беспомоћне у животу, угодно и сигурно осећају се само у породици, окружене многобројним рођацима.

Дечје душе

Дечје душе почињу се полако прилагођавати тешким условима свога утеловљења на Земљи и спремне су започети са истраживањем света. И док крајње инфантилна душа остаје још увек у стању пантеизма, дечја душа нагиње веровању у једног јединог ауторитарног Бога. Супротно томе, млада душа манифестује изражени агностицизам зато што је најмање пријемчива оном унутрашњем гласу вишег собства те доживљава највећу раздвојеност у целом инкарнацијском циклусу. Због тога жестоко пориче постојање душе. Како бисмо спречили моралне предрасуде овде је врло важно истакнути да свака утеловљена душа чини управо оно што мисли да је исправно. „Исправно” је, дакле, функција душевне доби утеловљене личности. Таква спознаја предуслов је истинске толеранције која се у утеловљеном стању, нажалост, ретко постиже.

Одрасле душе

Најдужи и најтежи је циклус одрасле (зреле) душе. Он почиње с дубоком несигурношћу и разочарањем утеловљене личности. „Свеже печена” одрасла душа сада мора научити како да свладава властите страхове и да прихвата одговорност. Пажња се окреће према унутра, ка истраживању унутарњих духовних димензија. Кармичке везе које су настале у циклусу као младе душе морају се расмрсити на одговоран начин. Способност вољења се повећава, а главно место заузима заокупљеност појединачним етичким стандардима. Личност постаје независна од друштвених норми и развија распознатљиву индивидуалност. Њен поглед на свет све више се одваја од „човека масе” (Ortega - Gasset ) који карактерише гледиште младе душе. Одрасла - Зрела душа почиње осећати тешњу везу с духовним световима, а то јединство често доживљава директно, вежбом, размишљањем или помоћу психоделичних средстава. Притом немирно тражи духовно испуњење у езотеријским школама и упознаје разне облике медитације. Живот може узимати врло озбиљно, а може и непомично стајати на путу.

Старе душе

Насупрот томе, стара душа све више развија готово детињу невиност и заиграност, јер је уморна од дуготрајног трагања током претходног циклуса одрасле душе. Живи на маргинама друштва, осим ако не преузме потпуну одговорност за своју душевну породицу па бира неку тешку каријеру или пак врши функцију духовног вође. Стара душа одваја време за интроспекцију и шири свој утицај кроз своје тескобом каљено биће углавном у сфери приватности. Препушта се бризи младих или зрелих душа и не развија никакве друштвене амбиције. На Земљи треба довршити само још покоји задатак , што постиже с лакоћом и врло заиграно, јер снагу и мудрост црпи из огромне ризнице својих претходних животних искуства. Из тог разлога оне стармале и силно озбиљне младе душе сматрају те старе душе површнима. Како за те незреле душе унутрашња психичка димензија још увек није фиксна и непобитна стварност, оне стварност погрешно просуђују, па „лакоћу живљења” старих душа бркају с површношћу. Зато оне које се налазе у средини свог реинкарнацијског циклуса задатке које их чекају сматрају врло тешким и озбиљним. Младе душе немају никаквог разумевања за „космички хумор” старих душа уз помоћ којег ове свладавају своје проблеме. С обзиром да стара душа среће врло мало пријатеља из ранијих утеловљења на Земљи – већина њих већ је довршила свој реинкарнацијски циклус – те има врло мало или нимало заједничког с млађим душама. Стара душа живи у духовној и друштвеној усамљености која је прожета неутољивом чежњом за сједињењем с душевном породицом у вишим димензијама. Њен главни задатак лежи у превладавању напетости између захтева физичког тела и поступног рушења енергетских граница земаљске личности, те у учењу како премостити те супротне тенденције. Несумњиво је то да овај проблем нема много везе са захтевима данашњег друштва. Многи аутсајдери и губитници на које младе душе гледају са колективним презиром, заправо су старе прекаљене душе.

Енергија душа

Овај кратак резиме садашње популације душа на Земљи и њихове психоменталне одреднице веома је важан и поучан утолико што осветљава енергетску позадину за надолазећи еволуцијски скок људскога рода. У последњих 2000 година, од појаве Христа, превагу први пут узимају енергије незрелих душа које су такође енергија Исцелитеља : и сам Исус био је исцелитељ; што је такође енергија инфантилне душе.

У време Христа већину су чиниле крајње инфантилне и дечје душе (енергија Уметника (2)). Када се појавио Исус, он се окренуо детињим душама и подстакнуо њихов нагли пробој (психоенергетску измену) у циклус младе душе, што одговара енергији Ратника (3). Почетак хришћанско доба је, дакле, почетак временско-просторне манифестације циклуса младе душе на друштвеном нивоу; већина утеловљених личности на Земљи још увек је у том циклусу. Дечије душе на почетку „Доба рибе” мешале су законе Старог завета с Божјим законом. У својој спремности да буду подложне било којем ауторитету у име Бога и да спроводе круте друштвене норме тог дивљачког доба, нису показивале апсолутно никакву милост. То је такође важило за већину становништва у некадашњем Римском царству, а ако мало боље размислимо још увек важи за већину данашњег светског становништва.

Својим распећем Христ  је симболизовао предност милосрђа над окрутним спровођењем закона. Он је знао да младе душе, које је његова појава управо била преобразила, очекује врло дуго, убитачно инкарнацијско путовање. У намери да заслади горку чашу многих кармичких заплета који су их очекивали у надолазећем добу ширења хришћанства , те младе душе желео је упознати с исцељујућом снагом милосрђа и љубави. Но, у хришћанском добу које је уследило људи нису примењивали начело милосрђа нити су се по њему равнали. Због тога се Исусова мисија не може сматрати успешном. Младе душе које је Исус преобратио прихватила су његова учења и претвориле их у организовану религију према својим потребама. Тако је моћ љубави (1) повезана с енергијом Ратника (3). Енергија инфантилних душа (1) преображена је у енергију Уметника (2). Историја човечанства у последњих 2000 година по први се пут може анализирати и разумевати под тим астрално-енергетским углом  гледања у својој дубоко психолошкој или, боље речено, духовној димензији. Могли бисмо то сажети у ове три речи: „Хосана, разапните га!”

Уметничка компонента дечје душе којој је требало око 1500 година да се развије у овом циклусу уродила је плодом тек у Ренесанси. Овај нови начин гледања на људску историју са становишта душе као творца пружа неочекиване увиде те поспешује наше разумевање енергетске позадине садашњег еволуцијског скока човечанства који је започео 1997.године  (почетак Доба водолије) те се одвија пуном брзином и примиче врхунцу у годинама које долазе. Отприлике сваких 2000 година долази до квантног скока популације душа на Земљи, а он је, по својој природи, колективан енергетски преображај свих утеловљених ( постојећих ) људских бића. У садашњем еволуцијском скоку већина младих душа (око 45%) закорачиће унутар садашњег инкарнацијског циклуса одрасле душе, те ће се енергија Ратника (3) претворити у енергију стваралаца (4), што представља начело асимилације и равнотеже. Тај огромни енергетски пробој започет ће променом парадигме, уз одређену колективну несигурност превладавајуће популације младих душа, што је типично за сваку прелазну фазу у циклус одрасле душе. Нова доминантна енергија стваралаца (4), која класификује и асимилише све пређашње искуство и постојеће знање, спаја се са енергијом љубави (1) коју је утелотворио Христ и успоставља нов енергетски састав на Земљи, који ће произвести потпуно нове друштвене облике живота.

Као део тог процеса одрасле душе улазе у циклус старе душе. По први пут у новијој историји човечанства, по процени око четвртина утеловљених душа на Земљи чиниће Старе душе. Оне ће извршити велики духовни утицај на друштво, што раније нису могле због своје малобројности. Људска цивилизација ускоро ће напустити свој духовно још врло примитиван  стадијум историјског развоја те ће створити нове друштвене форме утемељене на духовним начелима.

/ Наставиће се /


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP