Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 54146
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6300945
Ko je na sajtu?
Imamo 96 gosta na mreži

ЦИВИЛИЗАЦИЈСКИ СКОК ЉУДСКЕ РАСЕ ( 2 )


17.10.2014. Академедиасрбија
Уредио : Слободан М.Маричић

Психоменталне одлике и позадина промена људских душа за еволуцијски скок цивилизације на виши ниво.

Од појаве Христа пре отприлике две хиљаде године ( тачан датум рођења и смрти није познат ) говори се о Узнесењу, Преображењу, цитирају се Христове речи о његовом повратку и подизању „верујућих” из смрти, а у новије време почев од Ренесансе учени људи говоре и пишу о циклусима у духовном  развоју човечанства, док Њу Ејџ теорије и учења већ деценију, две говоре о ткзв. Кватном скоку наше цивилизације. Све оне у суштини говоре да ће се «неким спољним утицајем» унапредити ментална знања и моћ људи на земљи и приближити нас (у одређеном броју) цивилизацијама за које се претпоставља да нас посећују на земљи или ту живе са нама, али још увек за нас невидљиви и ван реалних сазнања, ко су, шта су и шта им је циљ. Овај текст говори о непознатој страни људског живота, духовном сазревању кроз путеве Карме и других космичких закона. 

Наставак :

Та начела су очигледна, а у њих спадају: Начело љубави (Енергија (1) Начело асимилације и равнотеже (Енергија (4)), односно начело Духовне интелектуалности. Колективна психа и Колективан дух (ум) биће подигнути на виши ниво еволуције те ће се стопити у једну нову, повећану космичку свесност човечанства. Свака еволуција води ка складном стапању седам основних енергија Свега-Што-Јесте. Ово гледиште дотиче се многих аспеката садашњости и отвара безбројна питања за расправу која овде не можемо разматрати.

Истовременост свих инкарнација

Коначно, треба споменути врло тежак когнитивни аспект реинкарнацијског циклуса који надмашује наш садашњи појам о времену и простору. Ово је врло битно, јер омогућава померање граница људске свести и приближава је вишој духовној свесности. То ново знање биће изванредно важно за скорашње увођење у процес стварања „Светлосног тела”. Ради се о истовремености свих утеловљења душе. Из људске перспективе, душа се утеловљује на Земљи и неко време живи у физичком телу, а затим напушта тело кроз искуство смрти и остаје у астралним световима све док не одлучи поновно се утелотворити. С друге стране, слушамо о томе како време и простор не играју никакву улогу у вишим равнима, преостаје само сећање на те димензије, али тамо оне уопште не важе. Виши нивои - димензије су чиста енергија. У духовним световима све се збива истовремено. Сa антропоцентричног гледишта то нам може бити очигледно ако на инкарнације душе гледамо као на догађаје који се збивају одређеним редоследом (један за другим). Но, из перспективе душе сва утеловљења одвијају се истовремено.

Просечно интелигентна особа одбијаће прихватити такво гледиште, јер не може замислити како може постојати истовремено у прошлим и будућим животима и на неким другим местима у космосу. Главна тешкоћа код овог површног гледишта састоји се у томе што односна личност (инкарнација) нема никаквих претходних утеловљења: Само душа има прошла и будућа утеловљења. Наравно, ова је подела направљена из перспективе тренутно утеловљене личности. Са гледишта душе, све њене инкарнације постоје истовремено. Садашња утеловљена личност може закорачити ближе искуству душе – што се постиже кроз еволуцијски скок човечанства – и тада може суделовати у животу других инкарнација, односно она ће их директно перципирати и обратно. Свака инкарнација комадић је ткања душе, те води самосталну егзистенцију у астралним световима.

Ако смо разјаснили то да садашња инкарнација у виду земаљске личности ( физичког тела) није истоветна ранијим инкарнацијама душе (оне су такође засебне личности)  треба разјаснити како све инкарнације постоје истовремено. Већ смо појаснили да су конвенционално време и место једно те исто. Из наше људске тачке гледишта, због заосталог секвенцијског функционисања нашег мозга све инкарнације доживљавамо као да се консекутивно одвијају у конвенционалном времену : На тај начин појединачне инкарнације раздвојене су временским интервалима. У том случају имамо једнако право рећи да су инкарнације душе и просторно одвојене, јер смо доказали да су конвенционално време и простор синоними.

Прихватимо ли  идеју да су инкарнације душе просторно одвојене тада лако можемо замислити да могу постојати истовремено. Претпоставимо да у различитим звезданим системима у свемиру има неколико планета - Земаља, које су међусобно јако удаљене те да их истовремено настањују разне инкарнације одређене душе. Ова истовременост може се уочити само из перспективе душе, јер она постоји у тој истовремености. Она тренутно може перципирати и досегнути све своје инкарнације. Међутим, разне инкарнације зависне су од комуникације помоћу светлосних сигнала који се распростиру уз коначну брзину светлости . Са 3Д становишта ( садашњи ниво на коме се налази људска раса ) појединачних инкарнација показује се да је брзина светлости једини критеријум истовремености. Како би таква истовременост била загарантована, неке инкарнације веројатно су већ умрле на неким планетима, док се друге још нису ни родиле, па се могу досегнути само помоћу светлосног  зрака током истог раздобља њихових живота. Са становишта душе те инкарнације се збивају секвенцијски (у низу), премда је то ирелевантно јер у астралним световима нема прошлости ни будућности, већ само “Вечно сада”. Или, обрнуто: свака информација из 3Д свемира у коме живимо је информација из прошлости, макар је перципирали само у будућности.

Ову чињеницу илустроваћемо још једним примером: нека звезда (Нова) експлодирала је пре пет милиона година негде у смевиру. Када слика експлозије од посматрача буде удаљена три милиона светлосних година (занимљиво како се у овом случају, за конвенционално време и удаљеност, временска јединица “година” несвесно преточила у „светлосну годину”), ту звезду ћемо видети сада, а били бисмо је видели и у прошлости. Да је била удаљена од Земље шест милиона светлосних година тада бисмо је видели тек за милион година у будућности. Истовременост душевног света и секвенцијско протицање времена могу се илустровати помоћу Галилејевог експеримента с гравитацијом спроведеног 1996. године у Немачком технолошком музеју у Минхену.

Како бисмо продубили разумевање истовремености свих инкарнација душе, послужићемо се нашим примером о међуградским возовима на одређеној железничкој линији . Возове тако можемо замислити као појединачне инкарнације (животе), а железничку линију и њено окружење као Земљу. Путници су утеловљене душе које су једна од друге просторно и временски одвојене. Из њихове перспективе њихово путовање (живот) у возу одвија се као јединствени догађај. Унутар воза путници могу разговарати с пријатељима који им праве друштво током путовања; време могу проводити у друштвеним играма, могу се кретати кроз вагоне, упознавати с другим путницима, према њима могу бити пријатељски или непријатељски настројени, могу се дивити природи гледајући кроз прозор , стицати искуства, откривати нове ствари, итд. На задњој станици они напуштају воз (тренутну инкарнацију) као појединачне душе и остају напољу . Они срести друге путнике који су изашли из других - ранијих возова, а ако мало причекају сусреће друге путнике који ће изаћи из возова који ће стизати доцније . У том тренутку њихова свест се шири и они увиђају да су сви они душевна браћа и сестре једне одређене душе. Ту душу можемо звати и „душевна породица” или „душевна монада” зато што, ради наше едукацијске сврхе није битно да ли говоримо о души са много инкарнација или о заједници душа, која чини већи ентитет те има много више инкарнација.

Све док је појединац седео у возу о томе није ништа знао. Када се на последњој станици сједињује са својом душом он добија мултидимензионалну свесност и спознаје да су сви путници - Једно. Са становишта душе, која распоређује возове  и испуњава их путницима, координира њихово путовање и перципира их из птичје перспективе просторно и временски као засебне догађаје који припадају Истовременој целини – железничкој линији – тај увид је присутан од самог почетка. За силазеће путнике то је био својеврстан „Еурека тренутак” на крају путовања. Након окупљања свих путника на последњој станици они могу одабрати да се возе новом железничком линијом, могу куповати нове резервације и тражити да буду размештени у друге вагоне и друга седишта , како би сваки путник могао стицати нова искуства и како се не би досађивао. Док се припремају нови возови они могу суделовати у другим активностима. Могу на пример, седети на тргу испред железничке станице и уживати у пикнику или, ако им је милије, могу шетати оближњом шумом. Нигде им се не жури, јер знају да су бесмртни и да на таква путовања могу ићи колико год желе, до у недоглед.
Слично томе можемо замислити реинкарнацијски циклус душе на Земљи и у астралним равнима, где су паузе између „излета” чак и важније од самог путовања. Инкарнација подразумијева раздвајање од Свега-Што-Јесте, а раздвајање је последица ограничене перцепције. Завршетак Инкарнације, схваћен као смрт, значи сjедињење са Свим-Што-Јесте, односно с душевном обитељи (монадом ): што је трансценденција људске свести.
У наставку ћемо видети да је смрт само један могући исход инкарнације који „игру раздвајања” чини уверљивом из људске перспективе. Када се „играње игре раздвајања” заврши камуфлажа смрћу више није потребна.

Преображај тела

Друга алтернатива код завршетка инкарнације је Узнесење  – преобржај  физичког тела током 3Д Процеса стварања светлосног тела у чисту енергију на седмом нивоу стварања. Личност која се развила у том телу прво се седињује са својом душом и са свим другим инкарнацијама душе, а затим и с другим душама (око 1000 њих) душевне породице и њиховим инкарнацијама, све док коначно не постане једна мултидимензионална личност. Могућа су и даља стапања с вишим духовним ентитетима из каузалних светова. Чим је инкарнирана личност одређене душе преобразила своје тело и понела га са собом у астралне сфере, она се сједињује са својом душом и душевном породицом. Сада се на Земљи небројено пута може материјализовати у људском облику у каквом је већ била или може изабрати нови. Та особа ће потом имати потпуну спознају о својој душевној породици јер се амнезија, усађена утеловљеној души при рођењу, сада укида. Од сада па надаље то је мултидимензионална личност која ужива у духовним и енергетским способностима које су раније биле приписиване само „боговима”.

Екстернализација потенцијала душе и његова преношења на митолошке ликове, који су били називани „боговима”, био је психолошки „мађионичарски” трик из ризнице страха младе и детиње душе. Премда се свест таквих инкарнација све више осамостаљивала од душе, она је порицала њено постојање и свемоћност у виду унутрашњег знања, а своје креативне потенцијале приписивала је спољним . На тај начин једино је намеравала легитимисати осамостаљење ега од душе. Тако је стварање разних богова било резултат страхова незрелих душа које су се радије подређивале спољним боговима и законима што су саме стварале у име тих богова, уместо да су слушале унутрашњи глас своје истине. Други значајан модел истовремености свих инкарнација душе био би следећи: свака инкарнација или догађај на Земљи прво се ствара на Седмом нивоу стварања, пре него се он/она појави на Земљи. Оригинал (нацрт) већ је присутан пре него што се материјализује на Земљи као једно физичко биће. То такође важи и за надолазећи еволуцијски скок: пре него га видимо на Земљи, он је већ ту .

Свака утеловљена душа је творац на Седмом нивоу стварања, те она истовремено и непрекидно обликује прошлу, садашњу и будућу судбину своје утеловљене личности. Већина сусрета и догађаја на Земљи разматра се и припрема у сновима током спавања, када астрално тело обитава у астралним сферама.Исправан одабир збивања која се материјализују на земаљској равни следи модел истовремене  вероватноће, чија комплексност надилази когнитивне способности људског ума. Оно што можемо рећи је следеће: тај модел представља велики оптимизацијски задатак, јер он функционише као мулти - факторска анализа у којој је средишња варијабла степен слободне воље у утеловљеном стању. Модел истовремено ствара бројне алтернативе које се непрестано мењају и ажурирају у односу на стално пристижуће податке са Земље.

У суштини , овде имамо два скупа одлука: 1) значајне одлуке душе које су много ређе и увек се остварују и 2) одлуке човековог ега у складу с слободном вољом, које су много чешће а не остварују се увек. У овом моделу неостварене мисли стварају паралелне светове вероватноће који се међутим могу оживотворити негде другде. У том смислу астралне сфере делују попут једног дивовског компјутерског система – својеврсног директног  интерактивног интернета.

Дакле, стварност коју доживљавамо на Земљи део је много веће стварности која се одвија с временским одступањем у материјалном 3Д свету. Душа осмишљава све своје инкарнације истовремено у вечном „Сада астралних сфера” и пушта их да се појављују на Земљи једна по једна. „Преминули” појединци који више не обитавају на Земљи постоје и настављају се развијати као делови душе у астралним сферама. Прошле, бестелесне личности могу учити од садашње инкарнације с којом преко душе одржавају несметани енергетски контакт, а одређене одлуке у „прошлости” сада доносе на другачији начин. Свако решење меморише се у световима паралелних вероватноћа као анализа појединог случаја. Збир свих инкарнација можемо замислити као поглавља књиге која аутор куца једно за другим на рачунару, а потом их складишти. Од тада у било које време може радити на претходним поглављима како би их ускладио с текућим поглављем, а такође може мењати структуру и садржај предстојећих поглавља које је такође могао ускладиштити на рачунару као грубе верзије. Јер аутору је унапред познат расплет и крај властитог романа. Све евентуалне исправке догађају се у Сада, док се старе верзије могу сачувати или избрисати.

Тај је поступак сличан поступку код душе – њен реинкарнацијски циклус сличан је неком пустоловном роману који она осмишљава за саму себе из поглавља у поглавље, из инкарнације у инкарнацију; она пише, исправља, дотерује и преобликује садржај, све док се коначни резултат, који је познат унапред, не стопи са садржајем “књиге”,  тј. са садржајем живота и обратно.

Крајњи циљ душе је довршетак њеног циклуса реинкарнације и прелазак у каузалне светове као један нови ентитет. Он се састоји од сједињења свих чланова целе душевне породице од како смо рекли око 1000 душа, с искуством од 80.000-100.000 земаљских живота у историјско – временском раздобљу од око 10.000 година. Инкарнацијски циклус истовремено представља и индивидуализацију и унификацију где се не губи нити један делић информација. Инкарнацијски циклус представља затворену петљу и завршава тамо где је започео: душа се одваја од Свега-Што-Јесте. како би сама стицала искуства и поступно се изнова прожима с Целином.

Крајњи циљ је предодређен, само је пут појединачан. У том смислу путовање је циљ. Еволуција , укључујући ову сада на Земљи, није циљ већ само средство учења. Душа је савршена и њој еволуција не треба она искључиво жуди за искуством.

/ Извор : Аутор Георги Станков, ( Извод из књиге НОВА ГНОЗА – Еволуцијски скок човечанства / 


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP