Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 74787
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6448126
Ko je na sajtu?
Imamo 52 gosta na mreži

„ NE VERUJEM U REINKARNACIJU, JA ZNAM DA ONA POSTOJI !“


18.12.2014. / Akademediasrbija

Autor: Ljubica Šaran

O reinkarnaciji se jako puno govorilo, pisalo i špekulisalo. Mainstream nauka je uglavnom bežala od teme reinkarnacije zbog činjenice da je sam čin reinkarnacije teško merljiv i da se ne može direktno posmatrati i s time dokazati.

 Istočnjačke religije se uglavnom temelje na reinkarnacijskim ciklusima, uključujući manje-više snažan aspekt Karme u ponovna ljudska rođenja. Zbog šarenih i uglavnom zabavnih „New Age“ knjiga s temom reinkarnacije od sredine 1968. do danas, nauka je još više odlučila celu stvar proglasiti lakrdijom. Šta je istina i da li se nauka ozbiljno bavila reinkarnacijom i najvažnije o svega, zašto smo mi o tome tako slabo informisani otkrivamo u daljem tekstu.

Nauka ignoriše naučnike jer istražuju temu koja je stavljena na „crnu listu“ istraživanja 

Psihijatar Ian Stevenson sa Univerziteta u Virdžiniji je preko 40. godina istraživao mnoge izveštaje o deci koja su tvrdila da se sećaju prošlih života. Stevenson je ispitao 2500 slučajeva i o tome izdao 12 knjiga uključujući: Twenty Cases Suggestive of Reincarnation ili „20 Slučajeva sugestivne reinkarnacije“i Where Reincarnation and Biology Intersect ili „Gde se dodiruju reinkarnacija i biologija.“ Stevenson je otišao u penziju 2002. a umro je 2007., no njegova istraživanja je nastavio psihijatar Jim B. Tucker, koji je napisao knjigu Life Before Life ili „Život pre života.“

Bez obzira što su ova dela utemeljena na znanstvenim istraživanjima i po strogim naučnim standardima skeptici i većina naučne zajednice su ostali na stanovištu da su istraživanja o reinkarnaciji kvazi-naučna i da spadaju u domen pseudo-nauke .

Naučni odsek koji se bavi reinkarnacijom, (zar to postoji? ) 

Univerzitet u Virdžiniji je jako interesantan jer osim dva već spomenuta naučnika ima zaseban odsek unutar medicinskog fakulteta koji se bavi ovom tematikom. Ime te visoke škole je: Division of Perceptual Studies (DPS), što je jedina takva ustanova u svetu koja se reinkarnacijom bavi unutar naučnog programa, no bez obzira na brojne studije koje je DPS stvorio tokom decenija postojanja ostatak naučnika u velikom luku zaobilazi rezultate njihovih radova. O DPS-u ćemo pisati više na kraju ovog priloga.

Naučnici koji su odlučili saznati istinu 

Stevenson je na jednom naučnom okupljanju na kojem je držao predavanja o svojim istraživanjima rekao sledeće:

„Bez obzira koliko su sveobuhvatna istraživanja koje smo napravili u zadnje četiri decenije, bez obzira koliko imamo materijala koji potvrđuju reinkarnaciju i koliko smo pronašli činjenica unutar bioloških, psiholoških i antropoloških markera, skeptici su ostali skeptici. Zašto, to je teško reći jer razlozi mogu biti raznorazni; od kulturoloških, religijskih, socijalnih, karakternih do medicinskih, ali uprkos tome, reinkarnacija postoji i o njoj imamo čvrste dokaze. Znači li to da smo mi veći naučnici od onih koji našim naučnim rezultatima ne veruju…dame i gospodo, drage kolege, zaključak prepuštam vama.“ 

Ko je bio Ian Stevenson i šta je Ian Stevenson otkrio 

Ian Stevenson je bio biohemičar i psihijatar rođen u Kanadi 1918. godine. Ceo svoj radni vek je istraživao granična područja nauke ili „vruće krumpire”, kako ih je sam zvao, smatrajući da neko treba uraditi i taj deo, i da odgovori na mnoge nepoznanice koje leže upravo u tom delu misterija koje nauka uporno zanemaruje.

Jedna od glavnih Stevensonovih preokupacija je bila reinkarnacija, jer je smatrao kako reinkarnacija uslovljava mnoge, ako ne i većinu karakternih i psiholoških te mnoge bio-fizičke odlike ljudi kroz nasledne odlike, te da medicina i psihologija, i ljudsko društvo u globalu mogu s razumevanjem procesa reinkarnacije shvatiti mnoge aspekte ljudskog ponašanja. Stevenson je smatrao kako razumevanje reinkarnacije vodi do daljeg napretka ljudi.

S 2500 pozitivnih slučajeva reinkarnacije, detaljno opisanih u mnogim naučnim studijama i  knjigama koje je Stevenson izdao s kolegama sa Univerziteta u Virdžiniji u preko 40 godina rada, u kome je ispitao decu s naznakama reinkarnativnog sećanja, koje je mogao potvrditi verifikovanjem činjenica o prošlim životima ili pronalaženjem imena, prezimena, ulica i drugih činjenica vezanih za aspekt reinkarnacije, najvažnije otkriće je bilo da:

Osobnost ljudskog bića „preživljava“ nakon smrti, ali ne u fizičkom smislu.

Doktor Konstantin Kotrotkov je pre nekoliko godina uspeo snimiti promene na ljudskom telu u trenutku smrti. Korotkov i njegov tim su istraživanjem dokazali kako energetski oblik napušta ljudsko telo u trenutku smrti. Na indirektan način je Korotkov dokazao Stevensonova istraživanja. Korotkov se usudio taj energetski oblik nazvati „ljudska duša“ dok je Stevenson pokušavao izbeći detaljizovati takav direktan naziv, smatrajući kako će ga zbog toga skeptici još više napadati, pa je tu „ljudsku dušu“ nazivao „esencijom ljudskog bića“ - deo koji preživljava smrt i koji se ponovno rađa u novom telu u sledećem životu. Možemo reći da je Stevenson probijao debeli led u znanstvenoj zajednici i da je rad koji je Stevenson uradio pomogao Korotkovu da napravi korak dalje i da bez straha „dušu“ nazove pravim imenom .

Značaj Stevensonovog rada je u tome što je rigorozno poštovao naučne smernice i postulate u svojim studijama, a njegova istraživanja su toliko detaljna i opsežna da ih je izuzetno teško oboriti s te strane i kao što je sam Stevenson primetio : Skeptici će ostati skeptici bez obzira na dokaze.

Ian Stevenson je prešao gotovo sve kontinente ispitujući svaki mogući trag s namerom da napravi naučnu , empirijsku i sveobuhvatnu studiju o fenomenu reinkarnacije koristeći prihvaćene znastvene principe unutar područja; medicine, psihologije, biologije, hemije, antropologije, genetike i istorije. U toku svog rada sarađivao je s mnogom naučnicima na drugim poljima koji su kasnije osnovali fakultet: Division of Perceptual Studies. Stevenson je s pravom zazirao od reči „Parapsihologija“ smatrajući svoj rad mainstream psihijatrijom i psihologijom.

O istraživanjima 

Stevenson i njegov tim su ispitivali slučajeve dece – u dobi od dve do četiri godine starosti – koja su tvrdila da se sećaju prethodnih života, a najstariji je ispitanik imao sedam godina. Većina te dece su tvrdila kako su umrla nasilnom smrću i imali su sećanja na nešto što je nalikovalo čistom i jasnom osećaju – kakvu su smrt doživeli i šta im se dogodilo između reinkarnacija i ponovnog rođenja.

Istraživanja se nisu samo zaustavljala na deci ispitanicima već su se širila na porodicu i prijatelje, s namerom da se ustanove bilo kakve malverzacije ili uticaji na decu, od religijskih do bilo kojih drugih. Stevenson i njegov tim su dodatnim istraživanjima pokušali identifikovati osobu za koju je dete tvrdilo da je bio pre smrti. Tek nakon pozitivne identifikacije postojanja osobe za koju je dete tvrdilo da je bilo u ranijem životu, nastavljalo se s daljim studijama slučaja.

Pojednostavljeno, neistinito predstavljanje reinkarnacije New Age grupacija je umnogome otežalo rad naučnika koji su se bavili ispitivanjem ove tematike 

Strah od smrti iskonski je ljudski osećaj. Ne postoji ni jedna tema koja je eonima više zaokupljala ljudsku maštu od one, šta se s nama dogodi nakon fizičke smrti? Za ateiste, fizička smrt označava kraj ukupnog postojanja, za vernike čija vera ne počiva na reinkarnacijskim ciklusima, u ovom životu uglavnom „ispaštaju“ kako bi u večnom životu bili kažnjeni ili nagrađeni zbog dobrih dela ili nedela koja su napravili za života. Vernici čije se religije zasnivaju na cikličkom rađanju i reinkarnaciji, smatraju kako je smrt tek međufaza za novi život i nove lekcije. No šta su naučnici otkrili o reinkarnaciji?

Napred smo naveli neke osnove rada doktora Korotkova i Stevensona, koji su napravili neka vrlo važna istraživanja, svaki na svom području ekspertize.

Korotkov se koncentrisao na snimke ljudske duše, za koju nauka s prekorom gleda, ili se naučnici ponašaju prema ovoj „nepoznanici“ u skladu s religijskim i kulturološkim i karakternim odlikama.

Stevenson je otkrio određene stvari koje moramo navesti:

1. Sećanja u ranom detinjstvu vezana za reinkarnaciju se otkrivaju između 2-7 godina starosti deteta, ali nakon šeste ili sedme godine nepovratno nestaju.

2.Mnogi ispitanici imaju veštine i interese koji su vezani za veštine i interese iz prošlih reinkarnacija.

3.Najjača sećanja se pojavljuju kod onih koji su u prošlom životu preminuli iznenadnom ili nasilnom smrću.

4.Ispitanici često imaju pregršt detalja iz prethodnih života koje mogu znati (i potvrđuju) samo ukućani, rodbina i prijatelji preminule osobe. Drugim rečima takvi se podaci ne mogu falsifikovati jer nisu zabeleženi osim u memoriji još uvijek živih poznanika i rodbine preminulih.

5.Reinkarnacijski ciklusi nisu poređani na način kako ih mi strogo linearno razmatramo, ponekad je prvi prošli život, „linearno“ gledano bio dalje u prošlosti nego li druga ili treća reinkarnacija unazad, koja se „linerano“ gledano dogodila bliže našoj vremenskoj poveznici.

6.Zabeleženi su slučajevi u kojima se ispitanici sećaju prošlih života u BUDUĆNOSTI, još jedan dokaz da naše linearno poimanje vremena ima velike mane, tačnije da mi vreme, kao takvo, ne razumemo i ne shvatamo u potpunosti.

7.Čak 35% ispitanika na sebi imaju raznorazne urođene oznake na telu ili koži ili imaju različite defekte i bolesti s kojima su se rodili. Obično bolesti ili obeležja na telu korespondiraju s bolestima ili načinom smrti prethodne reinkarnacije. Mnoge oznake na koži su tek mala područja bez pigmenta ili fleke s više pigmenata, no nalaze se na mestima koja su bila mesta smrtne povrede, ubodne rane, i slično, Stevenson je takve oznake i sećanja potvrdio s medicinskim nalazima ili uzrocima smrti preminulih iz prošlih reinkarnacija.

8.Deformacije i bolesti na deci ispitanicima su najčešće u slučajevima nasilne smrti, na primer deca rođena s defektnim udovima su se obično sećala amputacije tih udova, ili deca koja su preminula od raka na plućima ili tuberkuloze su u sadašnjem životu imala astmu i druge probleme s plućima i tako dalje.

9.Stevenson je smatrao kako je : „Reinkarnacija najbolje iako ne i jedino objašnjenje za najbolje slučajeve kojima se bavio jer o reinkarnaciji kao mehanizmu mi još uvek ne znamo puno, to jest tek smo je počeli istraživati.

Stevenson je zasluženo priznanje za istraživanja na polju reinkarnacije dobio tek posthumno kada je New York Times napisao sledeće:

„Ismejavan od strane mnogih naučnika, dr. Stevenson je za svoje obožavatelje bio neshvaćeni genije koji je hrabro pomerao granice nauke. Ljudi koji su ga osporavali su smatrali da je iskren i ozbiljan, no da su njegovi radovi zabluda koji su nauku vodili u čisto praznoverje. Bez obzira na kritike, njegov obiman rad i te kako može osporiti mišljenja protivnika i mi se iskreno nadamo da će naučnici pre ili kasnije uvideti njegovu važnost.“ 

Srećom po nas i Stevesona, njegov rad je nastavio mladi naučnik doktor psihologije i neuro-nauke Jim. B. Tucker. Tucker je s istim žarom odlučio raditi na polju za koje je mainstream nauka smatrala da će mu uništiti karijeru i zacementirati uticaj na isti način kao i Stevensonu, ali to se nije desilo jer su se u međuvremenu dogodile mnoge promene u sveukupnom shvatanju reinkarnacije i pritisak javnosti o objavljivanju novih naučnih studija vezanih za istu tematiku je bio toliki, da je Tucker u nekoliko godina uspeo napraviti brojna istraživanja koja je objavio u knjizi: Life Before Life: A Scientific Investigation of Children’s Memories of Previous Lives ili „Život pre života“ i Naučno istraživanje o deci sa sećanjima na prošle živote“ u kojoj ne samo da direktno nastavlja Stevensonova istraživanja već ubacuje i nova područja nauke i tehnologije koja su dopunila istraživanja.

Knjiga se podrobno bavi fiziološkim karakteristikama dece koja su imala sećanja na prošle živote i smrt, Tucker otkriva kako defekti i obeležja dece prefektno odgovaraju bolestima i/ili uzrocima smrti ljudi za koje su deca ispitanici tvrdila da pripadaju njihovim prethodnim reinkarnacijama. 

Deca su imala još jedno neverovatno obeležje : lična sećanja preminulih zajedno s njihovim stanovištima, pogledima na život i svet u kojem su živeli i interesima koje su imali. 

Ova studija je podigla jako puno prašine jer je direktno dovela u pitanje naučno stanovište o svesti koja se smatra samo nusprodukt delovanja mozga. Tucker je u istraživanjima sugerisao da svest deluje odvojeno od mozga i da je ona baza za istraživanje reinkarnacije to jest da memorija na naše prethodne živote ostaje duboko ukorenjena u našem nesvesnom delu mozga što se hipnozom jako lako može pokazati, ne samo za jednu nego za mnoge reinkarnacije. Tucker je otkrio kako stvaranje novih sinapsi u mozgu malog deteta i imprint u ranim stadijumu života s „novim“ roditeljima i „novoj“ okolini našu memoriju o reinkarnaciji jednostavno stavlja po strani da se ne bi sukobljavala s novim lekcijama i novim izazovima koje imamo u sadašnjem životu. Tačnije da se ne bi ponašali kao odvojene ličnosti. Iako Tucker nije direktno naveo reinkarnaciju kao jedan od mogućih razloga za odvojene ličnosti, s pravom možemo sumnjati da čak i neka mentalna stanja mogu imati veze s reinkarnacijom tačnije s nepravilnostima u nošenju našeg fizičkog tela to jest mozga sa sećanjima iz prošlih života, naročito ako su ona bila istinski traumatski nastrojena.

Tucker je priznao da su njegova istraživanja pokazala kako ispitanici ponekad mogu nositi ne samo sećanja i emocije već i fizičke oznake iz prošlih života no zaključuje kako je to manje „čudna“ ideja i teorija od mnogih teorija iz fizike koje se danas smatraju „tačnima“ i naučno prihvaćenim. 

Tucker je prvi naučnik čije su studije o reinkarnaciji izašle u mnogim naučnim magazinima kao što su: Journal of ParapsychologyJournal of Scientific Exploration, Philosophical Practice, i PsycCRITIQUES.

Osim ovakvih direktnih ispitivanja postoje i naučnici koji su se pitanjem reinkarnacije odlučili baviti kroz stanje hipnoze. Najpoznatiji istraživač na tom polju je Dr. Helen Wambach, ona je u gotovo četrdeset godina istraživanja prikupila podatke o hiljadama ljudi koji su imali sećanja na prošle živote i koji su se mogli činjeničnim ispitivanjem to potvrditi.

Wambach je stvorila novu granu hipnoze koja se naziva regresijska hipnoza ili hipno-regresija. Na žalost mnogi New Age lideri su u proteklih 30-40 godina ovu granu hipnoze toliko publikovali i koristili bez naučnih dokaza i publikacija da je mainstream nauka rad Helen Wambach marginalizovala i gotovo zatrla u svakom smislu.

Samsara, tradicionalno budističko predstavljanje reinkarnacije. 

U proteklih par decenija smo imali priliku videti mnoga naučna otkrića koja gotovo nalikuju naučnoj fantastici, no u načnim krugovima sva istraživanja vezana za reinkarnaciju se s mukom probijaju do javnosti i još se teže prihvataju u tim istim naučnim krugovima, bez obzira što takva istraživanja rade naučnici s uvaženih univerziteta i instituta, te svi oni koji se bave takvim radom dobijaju stigmu kvazi-naučnika i čudaka.

Jedan od takvih stigmatizovanih naučnika je pomenuta doktorka nauka Helen Wambach koja je celi svoj radni vek podredila istraživanju reinkarnacije uz pomoć hipno regresije ili regresijske hipnoze. Njene knjige “Reliving Past Lives: The Evidence Under Hypnosis” ili „Proživljavanje prošlih života“ - Dokazi dobiveni hipnozom i “Life Before Life” ili „ Život pre života“, objavljene su za vreme njenog života dok je “Mass Dreams of the Future” ili „Masovni snovi o budućnosti“ izdata tek nakon njene smrti 1993. godine. U zadnjoj knjizi Wambach je otkrila kako ljudi pod hipnozom imaju i „sećanja“ na živote koji se događaju u budućnosti što je još jedan pokazatelj da vreme je kako ga mi percipiramo, samo deo slagalice i da ne predstavlja celu istinu.

Doktor Wambach je inicijalno započela istraživanja o reinkarnaciji kako bi dokazala da tako nešto ne postoji, slično kao i istraživanja arheologa T. C. Lethbridge-a koji se počeo baviti rašljama i viskom kako bi razotkrio navodnu prevaru povezanu s ovim sredstvima divinacije, tako je i Wambach umesto da otkrije prevaru shvatila da je reinkarnacija nešto što ne možemo zanemariti i da je to tema s kojom bi se naučnici ozbiljnije trebali pozabaviti.

Masovni snovi o budućnosti, knjiga Helen Wambach je stvorila novu vrstu hipnoze koja je danas poznata kao hipno progresija. Ona je s istraživanjem počela 1968. U prvih deset godina istraživanja ispitala je 1088 ljudi, postavljajući im specifična pitanja o različitim karakteristikama, ljudima, društvu i periodu u kojem su „navodno“ živeli prošle živote. Wambach je u najmanju ruku bila začuđena količinom tačnih podataka i minucioznih opisa prošlih vremena od detalja na obući i odeći do izgleda novca, alata, oruđa i oružja od kojih su nastradali ili s kojima su baratali, neverovatni su i detalji opisa zgrada, ulica i lokacija na kojima su ljudi živeli, i od svih ispitanika jedino slučajeve 11 ljudi nije mogla potvrditi kroz istorijske zapise i knjige rođenih i umrlih.

Victor Zammit, advokat koji se bavio istraživanjem reinkarnacija, piše sledeće o radu Helen Wambach: Uz pomoć znanstvene analize na preko 10.000 volontera, dr.Wambach je došla do začuđujućih dokaza vezanih za reinkarnaciju:

50,6% prijavljenih slučajeva prošlih života se odnosio na reinkarnacije u muškom telu, dok je 49,4% reinkarnacija u ženskom telu, što je odgovaralo biološkim činjenicama u prošlim vremenima (verojatno je reinkarnacija u muškom telu bilo više zbog činjenice da su muškarci više ginuli u ratovima i različitim sukobima, dok su žene uglavnom umirale od bolesti, kao kolateralne žrtve ili na porođaju) 

Broj ljudi koji su prijavljivali ranije živote u gornjim klasama tadašnjih društava su u tačno onolikom odnosu koliko je u datom vremenu bilo ljudi u višim klasama društva prema istorijskim podacima. 

Sjećanja na obuću, odeću, alate, pribor za jelo je bio bolji nego što stoji u popularnim istorijskim knjigama. Ona je ponovo i neprekidno otkrivala kako ispitanici iz njenih eksperimenata znaju puno više o datom periodu nego većina istoričara, kada su proveravali podatke kod najvećih eksperata o određenom periodu, te su se podaci njenih ispitanika pokazivali do u tančine tačni. 

Dr. Wambach je zaključila i izjavila :

„Ja ne verujem u reinkarnaciju – ja znam da ona postoji“ 

U knjizi: Život pre života, Dr. Wambach je iznela rezultate ispitivanja o reinkarnaciji na 750 ljudi, ispitujući ih o vremenu pre njihova sadašnjeg života i trenucima između dva života. Jedan od najkontroverznijih nalaza dr.Wambach  je otkriće da ljudi imaju neku vrstu izbora o narednom životu i da ljudska duša ne ulazi u fetus do pred samo rođenje.

Duša obično ulazi u telo fetusa pred samo rođenje i ima mogućnost odabira u koji će fetus ući. Po istraživanjima dr. Helen Wambach, većina nas je ušla u telo fetusa u stadijumu razvoja od šest meseci.

Dr. Wambach je otkrila kako je 89% ljudi hipnotizovanih u toku eksperimenata izjavilo da nisu ušli u fetus do šestog meseca trudnoće. Velika većina je izjavila kako nije imala iskustava s majkom do samog poroda. Isti su rekli kao su imali potpunu svest o fetusu dok su se nalazili izvan tela, te da su od šestog meseca ulazili i izlazili u telo nerođenog deteta. Mnogi  su ispitanici otkrili kako su sam čin rađanja i izlazak iz tela majke doživeli kao vrlo neugodno i traumatično iskustvo, isti ispitanici su otkrili kako duša postoji u potpuno drugačijem stanju u periodima među životima. No osećaji koje su ljudi među reinkarnacijama osećali gotovo fizičke,bili su „okupani“ u svetlu, osećali hladan vazduh, zvukove i tako dalje.

Najčudniji je opis ljudi iz eksperimenta koji su izjavili kako su se nakon inkarnacije osećali sami, bez prisutnosti i povezanosti s drugima, izolovano, za razliku od bezbrižnosti i povezanosti sa svim postojanjem koje su osećali među ostalim dušama u reinkarnacijama. 

„Zaključak svih ispitanika je bio da je život u telu život osamljenosti i izolovanost. Možda je život tek škola, dok se prava iskustva i „život“ događaju, tačnije shvataju u trenucima među reinkarnacijama,“ napisala je dr. Wambach. 

Zbog čega je većina ispitanika doktorke Wambach videla velika razaranja na planeti krajem XX i početkom XXI veka, i hoće li se ona i ostvariti? 

Dr. Wambach je otkrila kako određen broj ljudi pod hiponozom “video” i svoje buduće živote. Ono što su oni videli je jako zabrinulo Helen Wambach jer su opisali uništen svet u kojme živi jako malo ljudi. Tako da je Wambach odlučila ponovno primeniti sistematične metode istraživanja 1980., godine. Na taj način je ispitala preko 2.500 ljudi s temom isključivo hipnoze vezane za budućnost.

Ispitivanja na budućim hipno progresijama su se odvijala godinama s različitim grupacijama ljudi. Wambach je ponudila ispitanicima da sami izaberu periode od pet vremenskih delova, tri dela iz života u prošlosti i dva iz budućnosti.

Od 2.500 ljudi iz studije, 6% je izjavilo da živi u 2100. godini, 13% ih je reklo da živi u 2300. nove ere. Samo mali broj ljudi živi u daljoj budućnosti. 

Dr.Wambach smatra kako je to dokaz da se broj populacije na planeti smanjio za 95% u nekoliko generacija. Zabrinuta sa svim tim podacima, Wambach je hipnotisala jednog od studenata, s kojim je polako prelazila datume u budućnosti, nakon 1999., u nepoznatoj godini, ispitanik se počeo gušiti tvrdeći da umire od velikog crnog oblaka.

Doktorka Wambach je otkrila od onih koji su se trebali reinkarnirati krajem prošlog veka i početkom ovog veka kako nam slede; jaki potresi, finansijski potres u SAD-u, ozbiljni klimatski poremećaji, globalne finansijske krize, propasti banaka, povećana vulkanska aktivnost i smrti velikog broja ljudi na planeti.

Istraživanja hipno progresije Helen Wambach, na 2.500 ispitanika, pokazuju da naša civilizacija zaista odbrojava poslednje minute? 

Dr.Wambach  je otkrila vremenske anomalije u progresijama, dok se neki životi i vremenski sledovi poklapaju u datumima, neki od budućih života se ne mogu uporediti s vremenskim sledovima. Takođe u njenoj knjizi „Masovni snovi o budućnosti“ ona je otkrila kako datumi osciliraju u krugu od jedne generacije to jest samo 40 godina, što dodatno pokazuje kako naše poimanje vremena ima veliku manu.

Mnogi poznati ljudi iz istorije su bili uvereni u reinkarnaciju, neki od njih su: Aristotel, Platon, Julije Cezar, Leonardo da Vinci, Shakespeare, Benjamin Franklin, Lav Tolstoj, Albert Einstein, Nikola Tesla, Thomas Edison, Carl Jung i tako dalje.

Nastaviće se : Druga istraživanja o reinkarnaciji.

/ Izvor Matrix.hr. /

Uredio za objavljivanje na srpskom : Slobodan M.Maričić


  


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP