Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 53178
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6292934
Ko je na sajtu?
Imamo 86 gosta na mreži

"NE VERUJEM U REINKARNACIJU, JA ZNAM DA ONA POSTOJI !"


19.12.2014. / Akademediasrbija

Autor: Ljubica Šaran

Mainstream nauka se jako teško nosi s mnogim dokazanim slučajevima reinkarnacije, a najteže podnosi rezultate istraživanja o reinkarnaciji koju su napravili priznati naučnici.

 U nastavku nešto više o radu Dr. Helen Wambach i hipno-regresiji te o detaljima iz njenog rada, jer knjige i istraživanja Wambachove nisu izdavane na našem jeziku.

Helen Wambach je na preko 10.000 ispitanika različitih rasa, socijalnih grupa, starosnih doba, nacionalnosti, religija i pola saznala mnoge podatke koji su u najmanju ruku zanimljivi:

  • Sećanja na živote pre demografske eksplozije ljudske populacije koja je nastala oko 1500. nove ere, su bila lošija od onih nastalih nakon 1500. nove ere. Takođe se Samsara ili period između reinkarnacija nakon 1500. smanjio, to jest ljudi su se brže počeli reinkarnirati.
  • Ljudi su se uglavnom hranili: piletinom, mesom divljih ptica, ribom i divljači do 25. pre nove ere, nakon toga su sve do 1200., godine nove ere jeli uglavnom: mahunarke, čorbe od povrća i jako malo mesa. lspitanici tu hranu opisuju kao bezukusnu i bez začina a naročito se sećaju nedostatka soli i stomačnih problema.
  • Ljudi koji su se rađali u porodicama više klase, svoje živote su opisivali kao zatvore i žalili se na ogroman psihološki stres, a ljudi koji su živeli kao seljaci, farmeri i stočari ili nomadi i lovci su izražavali zadovoljstvo proživljenim životom.
  • 62% ispitanika je umrlo od starosti ili bolesti, 18% su umrli nasilno za vreme ratova, to jest nasilnom smrću dok je 20% umrlo u različitim nezgodama.
  • Neki su ispitanici izjavili kako su napustili svoja tela čak i pre fatalne nezgode.
  • Otkriveno je kako su ljudi oko 1000. nove ere uglavnom stradali od fatalnih povreda različite vrste, dok je u XX veku broj smrtno stradalih od bombardovanja urbanih sredina, na ratištima, ugušili se od dima nastalog padom bombe ili od nervnog plina (bez obzira da li se to radilo na otvorenom ili u logorima).
  • Svi podaci su se mogli dokazati praćenjem pisanih istorijskih zapisa.
  • Ispitanici su prepoznavali ljude iz sadašnjih života u prošlim životima i obrnuto, govorili su o karmičkim vezama i različitim ulogama to je školi i iskustvima koje su imali za vreme života s nekim osobama.
  • Prosek starosti ispitanika je bio 30. godina, većina ispitanika je rođena iza 1945. Mnogi ispitanici se dobro sećaju života između 1900. i 1945.
  • 10% ih se seća života u višoj klasi, 10-35% u srednjoj klasi, dok ostatak od 55-70% se seća života u nižim klasama. Iako je učešće srednje kase bilo relativno veliko do 1000. nove ere, njen postotak naglo pada do 1700., nakon čega postotak učestalosti reinkarnacija srednje klase ponovno dolazi u obim kao do 1000. nove ere.
  • Većina ispitanika za vreme 30. godina istraživanja o reinkarnacijama su bili ljudi s područja Kalifornije, koji su uglavnom bili bele kože, no svi oni su se reinkarnirali u različitim područjima na zemlji i različitim nacijama i klasama. Isti su se do 2000. godine pre nove ere u samo 20% slučajeva reinkarnirali kao belci. Tada su uglavnom živeli na području Bliskog Istoka, Mediterana, Europe i Centralne Azije.

Keltske mumije u Kini su se do pre nekog vremena smatrale besmislicom, pa ipak, one su pronađene, pre dve decenije ; neki od ispitanika Dr. Helen Wambach su se sećali svojih prethodnih života Kelta na području Kine od pre nekoliko milenija, te podatke su otkrili dve decenije pre nego li su se ostaci tragova života njihovog plemena pronađeni.

  • 40% ispitanika se uglavnom seća reinkarnacija u samo dve rase, belu i centralno-Azijsku. No mnogi su tvrdili kako su u dalekoj Aziji bili u telu belaca, svetlih očiju i plave kose, na što su se naučnici i istoričari samo grohotom smejali. Pet ispitanika je objasnilo kako je između 2000 i 1000.-te godine pre nove ere živelo na najudaljenijem delu puta svile u Kini kao Kelti. Ne moramo vam reći kako su ovi podaci zvučali suludo pre trideset godina. Tek nedavno u zapadnoj Kini u pustinji Taklaman su pronađene Kaledonijske mumije Kelta , koji su živeli na tom području nekoliko hiljadu godina, i u vreme koje su naveli ljudi iz ispitivanja Helen Wambach.
  • 69% ispitanika koji su umrli za vreme 1850. su bili belci dok je između 1900 -1945. 40% umrlih bilo iz belih grupacija, nakon 1945. ljudi su se ponovno počeli više reinkarnirati i u drugim rasama.
  • Ispitanici su se sećali antičkih jezika i pisma, s lakoćom su pod hipnozom govorili jezike koje nikada nisu znali, ali za koje su tvrdili da su ih govorili u prošlim reinkarnacijama.
  • Ispitanici su se s detaljima sećali kulturoloških i religioznih običaja koje su opisivali.
  • Sećanja na agonije, smrti, bolesti i fobije iz prošlih života su se na neki način manifestovala u sadašnjim životima iako ispitanici do hipnoze nisu znali zašto imaju određene probleme, fobije i bolesti.
  • Ispitanici su izjavljivali kako im je jasno da se zlo učinjeno u prošlim životima „nagrađuje“ zlom u sadašnjim životima i da se dobro iz prošlih života nagrađuje dobrim u sadašnjim životima ili pojednostavljeno rečeno Zakon Karme igra veliku ulogu u reinkarnacijama po ispitanicima.
  • Ni jedan od ispitanika se ne seća života ili reinkarnacije kao poznate osobe.
  • Novije reinkarnacije se uglavnom dešavaju nedugo nakon smrti.

Jedan od interesantnijih slučajeva reinkarnacije je onaj kojeg je ispitivao i objavio Dr. Ian Stevenson 1989. (Objavljen u magazinu Omni.) je o indijskom dečaku Maha Ramu koji je čim je naučio govoriti počeo pričati kako je u prošlom životu bio muškarac i da je upucan sačmom ispaljenom iz puške koja ga je pogodila direktno u sredinu grudi te da je konačno umro od utapanja nakon pada u reku. Na grudima dečaka postojao je niz tačaka bez pigmenta koje su odgovarale pregledu pri autopsiji čoveka za kojeg je dečak tvrdio da mu je ranija reinkarnacija . Više u tekstu: Birthmarks and Birth Defects – Urođeni biljezi i urođeni defekti od Dr. Ian-a Stevenson-a.

Jedan od najpoznatijih fenomena reinkarnacije je Shanti Devi, čiji je slučaj ispitivao čak i Mahatma Ghandi. 18.01.1902. u jednoj indijskoj provinciji rodila se devojčica Lugdi Chaturbuhj, a kada je imala 10. godina, po indijskim običajima organizovalo se njeno ceremonijalno venčanje za trgovca u njenom selu. Nakon što je odrasla, ostala je trudna, imala je dve trudnoće i dva carska reza, a kod drugog porođaja carskim rezom nakon rođenja sina Mathura je umrla.

Jednu godinu, deset meseci i sedam dana nakon njene smrti, 11.12.1926. rodila se Shanti Devi. Shanti je bila neverovatno tiho dete i nije govorila do svoje četvrte godine, a onda je počela ponavljati kako ne živi u svojoj kući i kako ima muža i sina Mathura i kako se mora vratiti njima. Svojim preneraženim roditeljima dala je sve moguće podatke o prošlom životu i smrti. Kako je Shanti rasla, bila je sve upornija da se vidi svoga sina i muža. Uz pomoć lokalnog učitelja proverili su njene podatke i ustanovili kako Shanti govori istinu. Poznati pacifist i indijski političar Mahatma Ghandi je čuo za ovu priču i lično je pričao sa Shanti ispitujući je o njenom slučaju i njenim sećanjima na prošli život. Ghandi je osnovao naučni komitet od 15 poznatih ličnosti da ispitaju podatke koje im je Shanti davala. Nakon što su otkrili da je njen iskaz istinit, zatražili su odobrenje Shantinih roditelja da je otprate u obližnje mesto u dom iz prošlog života.

Shanti su predstavili njenog bivšeg muža kao njenog brata na šta je ona rekla da je to njen raniji muž. Njen muž Kedarnath nije mogao verovati u ono što čuje, pa je pitao da li ima bilo što neobično ili tajnovito iz njihovog prošlog života što bi mu ona mogla otkriti, kako bi ustanovio da se zaista radi o njegovoj pokojnoj ženi. Shanti je rekla da se u zadnjem dvorištu kuće nalazi bunar gde se voljela kupati, ona je tada spomenula sve moguće veze u obitelji i neke probleme za koje niko izvan porodice nije znao. No to njenom bivšem mužu nije bilo dovoljno. Tada mu je Shanti ispričala pojedinosti iz njihovog intimnog života, kada se Kedarnath uverio da se pred njim nalazi reinkarnacija njegove bivše žene.

I poznati istraživač fenomena reinkarnacije Dr. Ian Stevenson je takođe intervjuisao Shanti Devi i tada je zapisao:

„Intervjuisao sam Shanti Devi, njenog oca i druge svedoke u ovom slučaju uključujući gospodina Kedarnatha, čoveka za kojeg je Shanti tvrdila da joj je muž iz prošlog života. Moje istraživanje je potvrdilo da je ona navela najmanje 24 činjenice koje su identične sa stvarnim podacima.“

Ako prosečne ljude pitate o reinkarnaciji, neki će vam reći da u nju veruju, a neki će reći da u nju ne veruju. Ista stvar se događa i sa većinom „mainstream“ naučnika , oni se prema tome pitanju odnose kao prema temi koja pada u domene „verovanja,“ po tom jako čudnom rezonu, reinkarnaciji nije mesto u naučnim istraživanjima. Na našu veliku sreću određeni akademski građani i svetski poznati naučnici su shvatili da je pitanje reinkarnacije i svega što se s nama događa posle smrti, legalno naučno pitanje koje zaslužuje dalja naučna istraživanja.

Jedan od takvih ljudi je Victor Zammit, advokat i kvantni fizičar koji je napravio jedno od najopsežnijih  istraživanja vezanih za reinkarnaciju koji se kroz svoju advokatsku praksu sretao sa slučajevima koji se nikako drugačije nisu mogli objasniti, osim reinkarnacijom, u koju on inače nije verovao.

Kako je takvih slučajeva bilo sve više on je počeo skupljati informacije iz domena istraživanja o reinkarnaciji i odlučio je uraditi nešto što nalikuje advokatu, zamislio je problemu prići iz ugla advokatske prakse. Odlučio je istražiti slučaj reinkarnacije kao na sudu, dokazima dokazati ili pobiti neno postojanje, i rešiti kontroverze. Isprva je mislio da će dokazati kako je sve to čista New Age glupost. Dvadeset godina nakon početka rada, on je skupio mnoge dokaze o postojanju reinkarnacije. Victor Zammit je za sebe rekao da je skeptik otvorenog uma, ali na svojim ranijim uverenjima o nepostojanju reinkarnacije je shvatio da se svi ljudi koji su nalik njemu ponašaju onako kako je jednom napisao Sir William Osler:

Što je veće neznanje, veći je dogmatizam.“

Na svojoj web stranici Zammit je napisao: Moderni dokazi reinkarnacije dolaze iz nekoliko izvora: regresije prošlih života, spontanih sećanja na prošle živote, iz slučajeva vezanih za Edgara Caycea ( čuveni američki medijum ) i nedavnih prevoda određenih tekstova na Sanskritu. No ipak najvažnije je obratiti pažnju na naučne regresije, jer su one napravljene na način koji ispunjava zakone o eksperimentisanju u nauci s čvrstim dokazima (bez obzira što ih većina naučnika i danas ignoriše).Knjiga Victora Zammita: “A Lawyer Presents the Case for the Afterlife” je prepuna činjenica i naučnih potvrda o reinkarnaciji.

Koliko je Zammit u pravu kada je citirao Oslera, pokazuje i jedan deo iz teksta o kreativnom razmišljanju koje objašnjava zašto mainstream nauka ne može prihvatiti brojne dokaze o reinkarnaciji:

Pravilo broj 7: Očekujmo da će stručnjaci biti negativno nastrojeni. Što se neko više specijalizuje i postaje veći stručnjak, tako se njegov mentalni sklop sve više zatvara i on se sve više fokusira na potvrđivanje onoga za što veruje da je apsolutno. Kao posledica toga, kada se suoči s novim i drukčijim idejama, fokus takve osobe će biti na usklađenosti s vladajućim pravilima i standardima, odnosno jesu li takve ideje u skladu s onim što već znam da je tačno? Ako to nije tako, stručnjaci će utrošiti sve svoje vreme na dokazivanje i objašnjavanje zašto to ne može biti tako i zašto to ne može funkcionisati.Oni neće tražiti načine kako bi stvar profunkcionisala jer bi to moglo pokazati da nešto drugo što oni ( naučnici ) smatraju da je apsolutno i nepromenljivo, zapravo uopšte nije tačno.

Zammit je otkrio kako su regresije dovele do nekih vrlo interesantnih stvari:

Regresije su često dovele do izlečenja mnogih fizičkih bolesti.U nekim slučajevima osobe bi počele govoriti stranim jezicima koje ne poznaju u ovom životu.U drugim osobe su se počele sećati neverovatnih detalja iz daleke prošlosti koje poznaju samo vrhunski stručnjaci istoričari i etnolozi koji izučavaju taj deo istorije i običaja ili čak praistorije.Regresije su često toliko emocionalno jake i upečatljive da klinički psihijatri moraju odbaciti svaku pomisao o fantaziji ispitanika.

U nekim slučajevima uzroci smrti u prošlom životu ostavljaju upečatljive tragove i sadašnjem životu.Dr. Alexander Cannon, jedan od naučnika koji je pokušao demantovati postojanje reinkarnacije, ubrzo je umesto toga potvrdio njeno postojanje.

U vreme pedesetih godina XX veka Dr. Alexander Cannon je napisao: Godinama su me teorije o reinkarnacijama izluđivale, bile su čista noćna mora za mene, i ja sam uradio sve što je u mojoj moći da dokažem kako su one lažne isto kao i sama reinkarnacija. No kao su godine prolazile i kako sam ispitivao jednu osobu za drugom, tako su se pobijala moja lična uverenja, koja su ustupila mesto dokazima. Sada nakon nekoliko hiljada slučajeva koje sam ispitao, moram priznati da reinkarnacija nesumljivo postoji.

Mnogi psihijatri širom sveta su otkrili kako regresija zaista deluje. Jedan od takvih primera je rad Dr. Gerald Edelsteina:

Ovi primeri regresija prošlih života, iako ih ne mogu objasniti, gotovo uvek vode do poboljšanja psihološkog i fizičkog zdravlja pacijenta.

Knjiga Dr. Edith Fiore, pod nazivom: “You Have Been Here Before,” prepuna je slučajeva potvrđene reinkarnacije.

Jedna od najpoznatijih kliničkih psihologa u SAD-u Dr. Edith Fiore u knjizi pod nazivom: “You Have Been Here Before,” navodi bezbroj slučajeva potvrđene reinkarnacije. Ako je nečija fobija trenutno eliminisana samom činjenicom da su se pacijenti setili prošlih života, to savršeno logično pokazuje da se tako nešto moralo i dogoditi.

Doktor Gerald Netherton, koji je odgojen kao fundamentalistički metodista, je iz želje da opovrgne mogućnost postojanja reinkarnacije napravio eksperiment na uzorku od 8.000 pacijenata. On je na početku bio više nego skeptičan prema fenomenu reinkarnaciji, no rezultati eksperimenata su ga ubrzo uverili u efektivnost regresije prošlih života. Njegovi pacijenti, od kojih su neki bili sveštenici raznih crkava, naučnici, fizičari i to mahom skeptici, su nakon tretmana počeli dobijati potpuno drugačiju sliku o svome postojanju i reinkarnaciji. Dr. Netherton je mahom birao potpune skeptike kako bi isključio manipulaciju u eksperimentima. On je za svoja istraživanja rekao sledeće:

Mnogi ljudi – ispitanici veruju kako je reinkarnacija koju sada proživljavaju uzrokovana ranijim iskustvima…. Šta bi na to bio logičan odgovor? Da se to u stvari zaista dogodilo !

Doktor Arthur Guirdham, engleski psihijatar, objašnjava kako je bio u svemu skeptik odmalena, zbog čega je dobio nadimak „Neverni Toma.“ No nakon iskustva od 44. godine u hipnotičkoj regresiji on kaže sledeće:

Nisam verovao u reinkarnaciju niti dokaze za njeno postojanje. No sada mislim da sam bio mentalno defektan u takvim trenucima.

Jedna od najvećih naučnica na polju reinkarnacije Doktorka Helen Wambach je nakon ispitivanja na više od 10 hiljada ljudi rekla: „Ne verujem u reinkarnaciju, ja znam da ona postoji!

Najpoznatija ruska naučnica koja se bavila temom reinkarnacije je psihijatar dr. Varvara Ivanova, je lečila mnoge fizičke i psihičke probleme pacijenata uz pomoć hipnotičke regresije. Zbog svojih neverovatnih rezultata, zaslužila je priznanje i od kolega iz klasične medicine u Rusiji.

Jedan od najvećih naučnika skeptika na polju reinkarnacije je hipnoterapeut i psiholog Peter Ramster iz Sydneyja. On je kao neverovatno uporni skeptik objavio knjigu In Search of Lives Past“ nakon uverenja u postojanje reinkarnacije koja obiluje mnoštvom detalja i dokaza o reinkarnaciji. U knjizi koja je objavljena 1990. godine, dr Peter Ramster je napisao:

1983. ispitao sam ženu koja nikada nije bila van Australije, i ona se u hipnotičkoj regresiji setila ranijih života, i tada mi dala neverovatne podatke o dalekim krajevima sveta u kojima je pre živela. Jedna televizijska ekipa je pratila njenu regresiju i na osnovu njenih detaljnih opisa prošlih života posetila i pronašla lokacije i mesta u kojima je ona pre živela. Svi detalji su bili tačni. Druga ispitanica iz iste televizijske emisije, po imenu Gwen MacDonald, je pre regresije bila potpuni skeptik po ovom pitanju. Ona se u hipnozi setila života u Somersetu između 1765-1782. Mnoge činjenice o njenom životu u Somersetu nismo mogli ispitati, no evo činjenica koje su nas zapanjile:

Kada smo joj povezali oči na dolasku u Somerset, ona se savršeno mogla kretati po okolini koju je znala napamet, iako pre toga nikada nije putovala van Australije.Ona je besprekorno poznavala prilaz svome selu iz tri različita smera, to jest putevima koji su postojali u njeno vreme.Ona je pomogla televizijskoj ekipi da se snađe u okolini, bolje nego što su oni to mogli s detaljnim kartama terena i GPS uređajima.Znala je lokaciju kamena međaša u okolini jednog vodopada, lokalni živalj je potvrdio da je taj kamen međaš bio upravo na tom mestu do pre 40. godina, kada je uklonjen zbog pravljenja puta.Opisala je kuće na jednom raskršću, od kojih je jedna bila od kedrovine, i potvrdilo se kao tačno iako su gotovo sve kuće porušene pre 30. godina.Znala je i imena okolnih sela iako se ona više nisu nalazila na kartama, ili su se njihova imena promenila, no u lokalnim zajednicama su ona zapamćena i zapisana.Ljude za koje je tvrdila da ih je poznavala iz prošlog života, se pokazali da su zaista bili stvarni ljudi koji su tu tada i živeli.Znala je detalje o lokalnim legendama i pričama, koje su potvrdili lokalni istoričari i hroničari.Ona je u hipnozi koristila prastare reči i dijalekt tog kraja.Znala je da su lokalni ljudi opatiju Glastonbury nazivali, opatijom Svetog Mihovila – naziv koji lokalni ljudi nisu znali i nisu koristili već 200. godina, ali su taj naziv potvrdili istoričari u zapisima iz XVIII veka.Opatiju Glastonbury je opisala onako kako je izgledala u njeno vreme, što su potvrdili etnolozi i arheolozi koji se njom bave. Zanimljivo je da je opisala grupu Druida koji su za vreme njenog života posećivali Glastonbury i način na koji su obavljali svoje rituale sa polaganim spiralnim ritmom i kretanjem u igri, što je bio podatak koji je bio nepoznat većini istoričara.Ona je još u Sydneyu nacrtala detaljan tlocrt i izgled svoje kuće iz Somerseta, a kada su proverili podatke u Engleskoj, oni su se u potpunosti slagali s njenim crtežima.Pored svoje kuće opisala je gostionicu i to je potvrđeno do u detalje kao tačno, osim što je ta kuća danas kokošinjac. Niko nije znao da taj kokošinjac ima kameni pod na kojem se nalazi uklesan zapis, koji je ona napisala još u Sydeyu.

Lokalni žitelji su svako veče dolazili da je ispituju o lokalnoj istoriji, a ona je čak znala i više od njih, na primer činjenicu o jami u okolini koju je često upadala stoka. Domaći ljudi su znali za tu jamu, ali nisu znali da je u nju upadala stoka, sve dok se u njoj nisu našle kosti životinja.

Cynthia Henderson, još jedna ispitanica Petera Ramstera se setila svog života u Francuskoj za vreme revolucije. Tokom hipnoze ona jepričala na francuskom jeziku tog vremena bez trunke stranog akcenta.Razumela je i odgovarala na sva pitanja postavljena na francuskom jeziku.Koristila je tačni dijalekt koji se tada koristio, a ne moderan francuski jezik.Znala je imena ulica koja su sada drugačija, no nakon istraživanja su potvrđeni njeni navodi otkrivajući davna imena ulica na starim kartama.

Peter Ramster je tako dokumentirao mnoge druge slučajeve o regresijama prošlih života s vrlo jasnim tehničkim dokazima o postojanju reinkarnacije.

Ostala poznata dodatna ispitivanja

Jedan od najinteresantnijih nizova studija koje se bave reinkarnacijom su napravili dr. Antonia Mills, dr. Erlendur Haraldsson i H. H. Jurgen Keil. Oni su po Stevensonovoj multi-znanstvenoj metodologiji ispitivali 60 slučajeva reinkarnacije u Mijanmaru, Tajlandu i Turskoj, 25 slučajeva reinkarnacije u Šri Lanki (Haraldsson) i 38 slučajeva reinkarnacije u Indiji koje je ispitivala Antonia Mills. Autori su u zaključku studije pod nazivom „Replication Studies of Cases of Reincarnation by Three Independant Investigators“ napisali kako u nekim slučajevima ispitanici nemaju mogućnosti znati podrobne i tаčne podatke o ljudima koje su identifikovali kao SEBE iz prošlih života, no zahtevaju od naučne zajednice dodatna buduća istraživanja na ovu temu. Sva tri naučnika se slažu kako bi dodatna izučavanja na većem uzorku omogućila bolje razumevanje dinamike dečjeg razvoja.

Dr. Satwant Pasricha, voditeljka odseka kliničke psihologije u Nacionalnom Institutu za Mentalno zdravlje i Neuronauku u Bangaloreu – NIMHANS, je jedno vreme radila na Univerzitetu u Virdžiniji na medicinskom fakultetu, no javnost je najviše zaintrigirala studijama o reinkarnaciji koje je napravila na 500 subjekata, uglavnom dece, počevši od 1973. do 2008. godine. Iako je dr. Pasricha studije radila u saradnji s brojnim naučnicima skeptici smatraju da ona ne može biti objektivna, jer dolazi iz zemlje gde većina stanovništva smatra kako reinkarnacija postoji. Dr. Pasricha je u brojnim radovima ukazala na sličnosti i različitosti slučajeva reinkarnacije u Indiji i u drugim delovima sveta te je sarađivala i sa Stevesnonom 1973. godine.

Neki od njenih radova su:

„Claims of Reincarnation in South India: A Systematic Survey“ – „Tvrdnje o reinkarnaciji u Južnoj Indiji: sistematsko ispitivanje“ naučni rad je izašao u Journal of Scientific Exploration 1995. godine. Knjiga „Claims of Reincarnation: An Empirical Study of Cases in India,“ – „Slučajevi reinkarnacije: empirijska studija slučajeva u Indiji“ izašla je 2008. godine. U njoj dr. Pasricha detaljno ispituje slučajeve u kojima se deca sećaju svojih prošlih života. Naročito je obratila pažnju na spontana sećanja koja obično nestaju posle 6-te ili 7-me godine . Ova knjiga je dobila relativno dobre kritike u mainstream nauci, jer se podaci o navodnim prošlim životima događaju spontanim sećanjem, a ne hipno-regresijom.

Verovatno se pitate kako je uopće moguće zaključiti da neko ima spontana sećanja iz prošlih života. Kao prvo mora se isključiti pojava kriptomnezije ili amnezije kao izvor informacija, tačnije da se informacije pojavljuju ponekada, dok u većini vremena subjekt ne može razlučiti te iste informacije.

Antonia Mills postavlja tri ključna kriterijuma koja pomažu kao smernice u evoluiranju slučajeva kako bi ih odvojili od namernih i nenamernih smicalica, kulturoloških i verskih pretpostavki i željenog razmišljanja:

  1. Izjave koje je dete dalo ne smeju biti zasnovane na znanju koje je dobijeno iz spoljnih izvora i koje je naučeno, a kojim je upravljano od strane drugih osoba. U to se uključuju imena mesta i ljudi, različiti datumi, životopisi, stanovišta, verske i kulturološke spoznaje, karakteristike osobnosti umrlih ljudi, uključujući i prepoznavanja ljudi iz njihova okruženja, objekata i mesta.
  2. Dete mora imati interese i veštine koje se ne smeju biti naučene i očekivane u sadašnjem životu, na primer poznavanje stranih ili arhaičnih jezika koji su nepoznati u porodici i društvu u kome živi ili naprimer znanje sviranja prastarih muzičkih instrumenata ili karakteristično prisustvo abnormalnih filija i fobija.
  3. Karakteristični urođeni belezi i urođeni defekti koji odgovaraju  ranama ili belezima kod prethodne reinkarnacije, za šta je potreban detaljni pregled medicinskih, forenzičkih, policijskih i drugih zapisa, detaljna ispitivanja spisa s autopsija, te ako su rodbina i prijatelji umrlih još uvek živi potrebno je detaljno ispitivanje kako bi se utvrdile čak i najintimnije činjenice o umrloj osobi i kako bi se isključila prevara.

Na vama je da sami istražujete i da kritičkog i otvorenog uma dođete do saznanja je li reinkarnacija šarena laža ili činjenično stanje koje je na neprofesionalan način postalo tabu tema u zvaničnoj nauci.

Kako god glasio vaš zaključak mi smatramo da tabu tema ne bi trebalo biti, naročito ne među akademskim građanima. Takođe smatramo da bi ovakvih istraživanja trebalo biti mnogo više, ne zato što smo mi pristalice teorije reinkarnacije, već zato što bi se  otvorenim istraživanjem konačno došlo do pravovaljanog zaključka koji bio jednom za svagda u potpunosti odbacio ili u potpunosti prihvatio reinkarnaciju kao takvu. Kako danas stvari stoje , ona je uveliko u delu „verovanja“ i „neverovanja,“ a ne istraživanja i znanja, i na sve načine se s temom reinkarnacije pokušava (kao i sa mnogim drugim temama ) održati status quo. A kome odgovara status quo je potpuno drugo pitanje na kojeg se može naći odgovor u temi koja se bavi patokracijom.

Na kraju pitanje u stilu Doktorke Wambach,  a koje mi svima želimo postaviti je sledeće:

Želite li verovati u reinkarnaciju ili znati da ona postoji ?

/ Matrix World /


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP