Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 54164
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6301201
Ko je na sajtu?
Imamo 93 gosta na mreži

ПРЕПОЗНАВАЊЕ ВАНЗЕМАЉСКИХ ЕНТИТЕТА 3.


26.01.2015. / Академедиасрбија

Аутор: Монталк

Превод : Ајра

Приредио за објављивање на српском : Слободан Маричић

Важност и природа дезинформација

Дезинформација је најфункционалнија алатка за манипулацију свести маса. Док код нас никад не влада несташица наивних дезинформација које су последица лошег расуђивања, погрешних нагађања и предрасуда, селективности код одабира чињеница и најобичније игнорантности; уз помоћ истинских дезинформација намерно се експлоатишу ове наше слабости, како би се обликовало веровање и понашање циљане групе људи или појединаца.

 

Дезинформација је посебно успешна кад је њена суштина испреплетена с уверењима поштених индивидуа које ју растурају унаоколо и којима је на неки начин стало да у њу верују и да је бране. На пример, једна хладна и прорачуната интелигенција може саставити један дезинформативни пакет којег ће онда да пропагирају наивне индивидуе којима се садржај тог пакета допада, јер он успешно штити идентитет њиховог ега, пружа им емоционалну сигурност, те ће они тако учинити све како би га заступали или бранили. То омогућује једној малој групи невидљивих дезинформатора да делује кроз огромно тело наивних вектора који искрено верују у оно што раде.

Дезинформација се такође користи пажљиво одабраним истинама како би уз њихову помоћ подупирала лажне закључке. Ту је често заступљено и резоновање на основу погрешних претпоставки, изокретање логичких низова, или се једноставно обесхрабрује свако резоновање, док се од људи очекује да закључују на емоционалној бази или једноставно, на основу ауторитета наводног извора дезинформације. Дезинформација ће често одиграти и понеки стратешки гамбит, откривајући стварне али пригодне истине, како би се стекло поверење у њен извор или садржај, међутим, само у оним случајевима кад се одреди да је потребно понешто и жртвовати за сврху испуњења крајњег циља.

Препознавање дезинформација

Препознавање дезинформација је компликован посао. Он се своди на обављање менталне биопсије патолошке структуре осумњиченог извора. Ту од помоћи може да буде поуздана интуиција, која може одредити претензије дезинформације, након чега се приступа одређивању стварног проблема и његовој анализи уз помоћ критичког размишљања. Те проблеме обично представљају лажне претпоставке, запостављање чињеница које указују на супротно, логичке неправилности и прикривени мотиви.

Тачније речено, дезинформације ванземаљаца се ослањају на ове наше уобичајене психичке слабости: лењост за размишљање, несигурност ега и његова тежња за посебношћу; наивни оптимизам који може да наведе добре намере на опасан пут; указивање већег поштовања кредибилитетима и ауторитетима, него личној разборитости и интуицији; размишљање у складу с тежњом ка испуњавањем властитих жеља ("вишфул тинкинг" очајна потрага за одговорима, па одатле и смањење критеријума код одређивања њихове истинитости; одушевљавање којекавим “чудима" све до изразите лаковерности или жеља за разбијањем досаде.

С обзиром на њену главну функцију да утиче на нечије мишљење, најбоља дезинформација је кратка, глатка и уверљива. Она максимализује своју кредибилност тако што узима било које атрибуте од стране ауторитета којег циљана жртва највише поштује, док истовремено распршава сваку сумњу да њен извор то чини како би постао славан или да би финансијски профитирао.

Погрешно је претпостављати да уколико неко ризикује објављивањем важних информација а истовремено не захтева никаву накнаду за то, да он мора бити поштен; насупрот томе, оно што дезинформација захтева, то је веровање у њене полу-истине.

Најбоља дезинформација толико уредно пакује своје лажи да прича коју у себи садржи може да буде импресивно концизна, шармантна, забавна, и лагана за схватити. Без обзира на сав свој паралогизам, уз упошљавање хипнотичких техника, она успева да измасира циљане умове, тако да они лако прихвате све оно што им је ту сервирано. Оваква стратегија манипулације није уопште егзотична. Специјалисти за психолошки рат, мађионичари, неуро-лингвистични програмери и уредници пропагандних програма, редовно је користе приликом обављања свог посла.

Дезинформација би идеално морала да експлоатише најдубље пориве, страхове и "слепе тачке" код оних који се налазе на њеној мети.

Наравно, ту постоје и одређене варијације у складу с тим о каквом се типу циљане публике ради. Одатле, произвођачи дезинформација ће користити различите методе и изворе када циљају различите групе људи. Када желе да користе одређене индивидуе као несвесне агенте за промоцију преваре, онда ће њихов одабир жртава зависити од тога колико лако ће слабости одређене жртве дозвољавати њој да буде „упецана“ да обавља одређене задатке, као и то, колико се њене врлине могу користити за врбовање шире публике, играјући на карту слабости исте. На тај начин се успоставља један ланац утицаја који стиже до јавности преко посредника који оставља утисак образовања и поштовања.

Дезинформативни путеви

Ово што следи је истраживање неколико путева који се користе за дезинформисање од стране ванземаљаца, као и разлога зашто су они као такви погодни и ефикасни. То нам такође индицира колико је лако заварати оне који се баве истраживањем тзв. “рубних подручја," уколико не обраћају пажњу на неке могућности које ћемо овде навести. С обзиром да се исти ови путеви могу користити и за проток истинитих информација, мој циљ није то да их генерално дискредитујем, него само да укажем на неке њихове потенцијалне мане.

"Канализатор"

Закључак: Каналисање ("Чанелинг"подразумева кад једна или више индивидуа дозвољавају себи да буду коришћени од стране неке невидљиве интелигенције како би ова могла саопштити неке информације кроз њих. То укључује коришћење "вуи-ја плоче", медијумска стања транса, аутоматско писање, као и свесну вербализацију интуитивних утисака. Радиоестезија уз помоћ клатна, тестирање мишића (кинезиологија), као и гледање у кристал, такође може омогућити једну такву комуникацију. Извор канализираних информација може се представити било како, као ванземаљац, анђео, нека умрла особа, демонско биће, позната историјска личност, временски путник, интер-димензионални ентитет, подсвест или неки безлични архетип.

Јачина извора: Дискарнирани ентитети, ванземаљска бића и напредне војне фракције могу преносити вербалне и визуелне информације на даљину, било на елекромагнетни или телепатски начин. Они такође имају одређене могућности за индукцију неких паранормалних феномена, предвиђање будућности и режирање синхронизираних догађаја који би требали да докажу њихово постојање, односно, да изазову код пријемника стање страхопоштовања или покорности. Ту се користи паралогички концепт да је истина о постојању изједначена с постојањем истине, где се игнорише могућност да један стварни извор може пружати и лажне информације, у складу с тим како му то одговара. Такве демонстрације свезнања, свемоћи и прекогниције, искључују могућност да се ту ради о неким фабрикацијама од стране ‘пријемника’ (особе која врши каналисање) али исто тако не доказују ни истинитост извора којег се каналише.

Каналисање такође дозвољава преварантским силама да остану потпуно анонимне, а даје им и слободу да се лажно представљају и измишљају разне приче. Према томе, каналисање је врло адаптивно према слабостима особе која га изводи. Исти извор може непрестано мењати идентитет у било шта, што звучи најауторитативније.

Слабости вектора: Успостављање и одржавање везе захтева менталну дисасоцијацију од стране свесног ума особе која врши каналисање, тако да извор може проћи што лакше и уз што мање отпора. То подразумева одрицање од своје слободне воље, тако да манипулативни ентитети могу злоупотребити такве понуде и укоренити се у уму ‘канализатора’, много дубље него што би они то нормално били у стању. У најгорим случајевима, то може довести до запоседнутости, где ће ‘канализатор’ преносити дезинформације не само за време сеанси, него он ту постаје један покретни продужетак негативног ентитета, промовишући одређене програме на један много шири начин.

Остављање на страну властите свести за време сеанси каналисања може довести особу која врши каналисање до навике да оставља по страни своју личну разборитост и да тако престане сама критички да размишља. Она ће тада једноставно прихватати и ослањати се на све што јој је сервирано, поготово уколико је извор опчини, снабдијевајући је неким пригодним, мада у суштини, тривијалним истинама.

Снага вектора: Улога обичног гласника ослобађа ‘канализатора’ одговорности да лично брани истинитост примљених информација. Исто тако, сам извор је ослобођен потребе да стално доказује своје тврдње уз помоћ своје самопроглашене ауторитарности као и неких других посебних оправдања. Уз помоћ каналисања, дезинформацијама се даје неограничена креативна ширина и директан изражај а оне тврдње које далеко превазилазе уобичајене концепте, биће олако прихваћене од ентузијаста које такве методе одушевљавају. У неким случајевима, кад су извор и пријемник посебно занимљиви и фасцинантни, они се могу уздићи до култних личности, односно, освојити ниво познатих естрадних звезда, па постају ауторитети, тако да тај фактор онда поништава сваку потребу за критичким размишљањем.

Слабости код публике: С обзиром да се каналисање од стране рационалиста сматра дубиозним средством за истраживање, њега више прихватају људи који себе с поносом сматрају отвореног ума и неометани су ограничењима хладног интелекта. Међутим, постоји једна веома танка линија између отворености ума и лаковерности; а они који ће радије заменити здраво резоновање интуицијом, уместо да га надопуњавају њоме, изложиће се опасности да постану жртве опсенарских вештина, емоционалне манипулације, размишљања у складу с властим жељама (вишфул тинкинг) и других облика субјективитета. Каналисана информација може лако да игра на карту оваквих човекових слабости.

"Посматрач са дистанце"

Закључак: Посматрање са дистанце ("римот вјуинг") користи се чврстим протоколима како би се на видовњачки начин скупиле информације о циљу којег се посматра, уз минимална субјективна скретања. Неколико "посматрача са дистанце" могу се концентрисати на исту мету и примити сличне импресије, које се након тога анализирају како би се што исправније проценио предмет посматрања. Јавности је позната чињеница да је америчка војска истраживала даљинско посматрање као једну од метода за скупљање обавештајних информација. У последње време, неки истраживачи су користили посматрање на даљину како би истражили природу присуства ванземаљаца.

Јачина извора: Као што је то случај с каналисањем, ванземаљски и напредни људски дезинформатори могу преносити информације на даљину уз помоћ природне и вјештачке телепатије. Тако се линије видовитости посматрача с дистанце, па чак и циелих њихових тимова, могу цепкати и манипулисати од стране дезинформатора, који их могу филовати различитим лажним импресијама.

Слабост вектора: Највећа слабост је претпоставка да се успех посматрања с дистанце може мерити уз помоћ односа између чистог "сигнала" и "шума", што игнорише могућност постојања једног јаког лажног сигнала. Чак и кад се субјективност елиминише, оно што преостане, не гарантује нам никакву истинитост.

Јачина вектора: Посматрање с дистанце има репутацију прецизности, објективности, па чак и научности. Неки од практиканата су радили и за војску, док неки од њих поседују и високо академско образовање. Све то даје утисак кредибилности и ауторитативности овој дисциплини, што поспешава ефикасност дезинформација које се дистрибуирају тим каналима.

Слабост публике: Посматрање с дистанце се допада људима отвореног ума који цене објективност и научне методе. Иако су ове методе много оштрије него што је то случај с каналисањем, када се користе за ширење дезинформација, онда наводна објективност служи само за фризирање исте преваре. То што је војска имала доста успеха у скупљању обавештајних података са циљева који се налазе у земљама без пси-одбране, не мора истовремено да подразумева поузданост података добијених посматрањем ванземаљаца. Дезинформације пренете преко посматрача с дистанце, шире лажне концепте под маском стриктне објективности.

Отети / Контактирани

Закључак: Отети и контактирани су категорија људи који су имали директан контакт са ванземаљским бићима. Жртве отмица се одводе из њихове животне средине и пребацују у пребивалиште отимача где се над њима врше разни опити и захвати. Контактирани су они који су свесно учествовали у интеракцији с ванземаљцима и постали њихови гласноговорници. Не морају сви од оних који су контактирани истовремено бити и жртве отмица, нити се све жртве отмица могу сматрати ‘контактиранима’, међутим, ове две категорије се у неким сегментима претапају јер контактирани могу бити и отимани, док жртве отмица могу бити обучене да свесно преносе дезинформационе поруке ванземаљаца.

Јачина извора: Отимачи имају директан приступ онима које отимају на подручју које контролишу. Разне ванземаљске и војне групе имају способност да стварају лажну меморију, скенирају умове и њихово аурично вибрационо обележје за сврху анализе слабости и предубеђења, да користе пост-хипнотичке технике за програмирање ума како би у њега инсталирали подсвесне наредбе; оне могу да убеде жртву у нешто уз помоћ телепатије или импланта; могу да прате њихове жртве са дистанце, могу да обезбеђују лажна “остварења” режирањем разних ‘случајности’, а могу креирати и лажи и рационализације. Они могу скенирати популацију и вероватне будућности интересантних им индивидуа, како би изабрали оне који највише одговарају њиховим циљевима; а кориштењем неких логистичких и хипедимензионалних предности, могу придавати као по мери скројену пажњу индивидуама које су изабрали.

Слабост вектора: Највећа слабост оне особе коју ванземаљци отимају или контактирају је у томе што она познаје себе мање него што је они познају. Они улазе на «задња» врата њеног ума, а онда тамо могу обављати радње које ће подмукло да утичу на њене мисли и импулсе. Уколико та особа није свесна ових могућности и не подузме нешто против тога, онда је ситуација у којој се налази безнадежна.

Отете и контактиране особе могу се осећати неприхваћеним од стране друштва због тога што су имале необичне и невероватне доживљаје, тако они себе могу посматрати другачијим од осталих. Уколико се тај осећај закачи за њихов его, онда се он може дегенерисати, те особа почиње да сматра себе привилегованом, супериорном или посебном, што надаље олакшава отимачима да задобију њену оданост. Они свој идентитет могу и потпуно поистоветити са представницима одређене групе ванземаљаца, а сваку сугестију да та група можда нема на уму добре намере, они подсвесно поистовећују с нападом на њихову личност, што онда код њих наравно изазива ирационалне реакције.

Неки ће се једноставно предати, осећајући да су савладани од стране супериорне интелигенције са супериорном технологијом, а онда ће се у једном психотичном покушају да спасу ситуацију претворити у њихове вољне и фанатичне сараднике, као код тзв. Штокхолмског синдрома.

Јачина вектора: истински отете и контактиране особе су искрене и убедљиве кад наводе своја искуства с ванземаљцима. Та њихова искреност и отвореност може лако разоружати кратковиду публику. Неки од отетих могу располагати аудиовизуелним, медицинским и другим доказним материјалом да су отимани, што додатно побуђује радозналост код слушалаца у смислу интересовања за оно шта су ови доживели приликом своје интеракције с наводним ванземаљцима.

Слабост публике: Као и у случају оних који се баве каналисањем, контактирани могу да постану центар култа личности, играјући улогу посредника између публике и њихових ванземаљских идола, као што пророци или високи свештеници посредују између верника и божанстава. Сама близина отетих или контактираних особа и њихова непосредна интеракција са мистериозним ванземаљцима, додатно подгрева кредибилност дезинформација које се дистрибуирају кроз њих.

Циљана публика се састоји и од људи који су и сами отимани, па тако покушавају да дођу до неких одговора, истраживача феномена отмица који се налазе у потрази за одговорима о мотивима ванземаљаца, као и људи који сами желе да буду контактирани од стране ванземаљаца. Дезинформација се лепо уклапа с њиховим властитим жудњама и слепим тачкама, ослања се на оно мало што знају и одводи их према лажним закључцима, задовољавајући истовремено њихов его.

Хипнотизери

Закључак : Хипнотизер је обучен у навођењу клијента ка остваривању промењеног стања свести, довољно дубоког како би се досегао приступ подсвести. Хипнотички транс истовремено подразумева високу сугестибилност и дисасоцијацију. Истраживачи отмица обично прихватају хипнозу као једно од средстава које могу помоћи субјекту да се сети догађаја за време абдукције, којих се он нормално не може сетити због промењеног стања свести у коме се налазио за време абдукције или усред инсталирања тзв. параван меморије од стране отимача; или пост-хипнотичких команди у смислу да заборави тај догађај.

Хипнотисани субјекти се такође могу користити за посматрање с дистанце (“ремот вјуинг” истраживање прошлих и могућих будућих живота, а могу се користити и као пасивни инструменти за каналисање других бића.

Јачина извора: Ванземаљске и војне странке могу инсталирати у отете особе вишеслојну параван меморију са различитим лажним сценаријима отмице; а могу и са дистанце заузети ум хипнотизираног субјекта и говорити кроз њега док он није при будној свести.

Слабост вектора: Хипнотизери могу бити недовољно стручни кад имају посла с дезинформативним изворима који се јављају преко њихових клијената. Уколико нису свесни могућности постојања неколико слојева параван меморије, онда ће се обично задовољити оним што сазнају након пробоја неког од горњих слојева и то ће узети као највероватнију истину.

Слично је и код случаја тзв."режираних абдукција", где оно што је жртва доживела стварно одговара истини, међутим сам догађај је изрежиран као неки позоришни комад чији је циљ само да заведе жртву и направи конфузију. А кад хипнотисана  особа постане инструмент кроз који дезинформатори могу дирекно да говоре, онда се хипнотизер налази уживо у контакту с неким или нечим ко може да искористи његове личне слабости.

Јачина вектора: Информације које се могу добити уз помоћ хипнозе су фасцинантне, забавне а често се могу и верификовати. Из тог разлога оне су прихваћене и поштоване од стране оних који се баве истраживањем "рубних подручја науке". Њих могу користити сви како би надопунили или проширили своју збирку података. Исто као и код случаја с каналисањем, оно што је речено не може увек бити и верификовано, тако да дезинформација може бити онолико креативна и фантастична колико се то од ње жели.

Слабост аудиторијума: Дезинформација се овде користи претпоставком да уколико оно што је добијено кроз хипнозу није измишљено од стране субјекта, или индуковано од стане хипнотизера, онда је то највероватније истина. Још једном, то је паралогизам базиран на концепту: "уколико нешто није субјективно и погрешно, онда је то објективно и истинито", што игнорише могућност постојања једне објективне преваре. У нормалним случајевима, кад не постоје зле намере, хипноза може стварно бити поуздана. Међутим, поверење и поштовање које је хипноза заслужила на основу поузданих случајева, не би требало аутоматски преносити на оне потенцијално дезинформативне случајеве.

Директне поруке

Закључак : поруке јавности се некад могу чинити као да долазе директно од ванземаљаца, без посредника. То укључује радио сигнале из свемира, преузете ТВ емисије, знакове у житу, као и анонимно дистрибуиране чланке који су писани с њихове тачке гледишта.

Јачина извора: Било која ванземаљска или војна група која располаже с довољно развијеном технологијом, може стварати знакове у житу, преузимати ТВ сигнале, емитовати радио сигнале из свемира и користити анонимне људе као своје проксије за дистрибуцију пажљиво састављених порука свету. Њихове способности далеко превазилазе оно што су обични преваранти у стању радити, што они и користе како би осигурали аутентичност својих порука.

Слабост публике: Уколико људи стварно поверују да нека порука долази од стране ванземаљаца, њих ће то стварно заинтригирати и узеће ту поруку као једну искрену објаву намера ванземаљаца. Таква једна порука може имати ауторативан тон, она може имати и облик одговора на поруке које смо ми сами послали у свемир, може се односити на неке наше проблеме као што је глобално отопљавање, пренасељеност планете, корупција владе; могу замарати наш интелект којекаквим криптичким појмовима или припремати аудиторијум за будуће преваре, дајући му неке кључне датуме у будућности или пророчанства. Публика мора бити стварно уверена да ове ванземаљске поруке имају веома велику важност за наш свет, да су оне хитне, тако да садржај тих порука утиче на формирање њеног мишљења о природи тих ванземаљаца и онога што се мора чинити. Циљ дезинформације која је послата директним путем је да искриви свесност публике о мотивима ванземаљаца и да утиче на публику да ова подржи одређене активности и мере које су корисне за настојања или агенду ванземаљаца. Као што можемо видети, дезинформација користи разне методе приликом циљања разних делова публике.

Публику чине:

• Општа популација која даје предност стабилности и спокојности, над узнемиравајућим истинама

• Духовници и њу-ејџ особе које су запале у емоционализам и "вишфул тинкинг"

• Интелектуалци чије ограничено резоновање проистиче из погрешних претпоставки

• Контра-културе чије фасцинирање с бизарним, превазилази њихов интерес за истином

• Фактуалисти који прихватају само оне доказе који задовољавају њихове субјективне стандарде кредибилности

• Политички активисти који подржавају погрешне мере у борби против истинске неправде

• НЛО фанатици који похлепно гутају дезинформативне мрвице због њихове сензационалистичке природе

• Жртве отмица које су инвестирале своју личност у улогу посредника између човечанства и ванземаљаца

Методе укључују:

• Заговарање једног слепог поштовања ауторитета

• Базирање на погрешним и ограниченим претпоставкама

• Апеловање на емоционалне предиспозиције

• Позивање на потребу за безбедношћу, спокојством и сигурношћу

• Искориштавање потребе за идентитетом и посебношћу

• Апеловање на разбијање досаде уз помоћ мучних или забавних прича

• Охрабривање скептицизма за сврху исмејавања истине

• Ослањање на човеков ментални замор, презентирањем превише једноставних слика

• Нуђење погрешних вентила за издувавање добрих намера

• Коришћење опсенарских вештина уз манипулацију логике

• Навођење на доношење избора између две подједнако лажне опције

• Обезбеђивање лажних доказа

• Режирање лажних поткрепљења њихових тврдњи, преко наизглед независних извора

Како човек може утврдити да ли неки извор растура дезинформације или само недужно испољава другачије мишљење? Тачно је то да људи могу несвесно протурати полу-истине, након што су их сами прогутали, међутим, питање се односи на почетни извор тих идеја. Одговор је у томе да крајња намера која се налази иза дезинформације уједно одређује и њене неправилности, а диктира јој и одређени правац. Другим речима, ти пропусти су превише вешто замишљени и усмерени, да би били случајни. Надаље, испод маске невиности коју пројектују испред себе, они се такође одликују обележјем присуства једне подмукле интелигенције у њиховој позадини.

Завера без вође

Истовремено, морамо нагласити да једна агенда може да се спроводи и преко елемената који су на први поглед супротни један другом, при чему се илузија спољног нејединства и независности користи за маскирање једног доброг позадинског устројства.

Одатле, завера није толико добро организована колико се то чини, зато што они који се налазе испод оног камена на врху пирамиде контроле могу понекад и индивидуално да делују. Они могу бити и у сукобу једни с другима а услед недостатка међусобног поверења или из чисте охолости, они се могу одлучивати и на индивидуално дејствовање приликом спровођења властитих агенди и радећи то у складу са својим властитим идеологијама. Међутим, исто као и група пливача који се заједно отисне низ матицу неке реке, упркос томе што се наоко може чинити да они пливају независно један од другог, ти дезинформативни вектори могу се међусобно супростављати, па чак и неутралисати један другог, површински гледајући; међутим, они ће се и даље кретати истим заједничким правцем којим напредује речна матица, односно, она врхунска, невидљива агенда.

Не постоји потреба за неком већом координацијом код доњих елемената једне завере, уколико једна шира група вешто дизајнираних узрока, која је иницирана раније, произведе једну каскаду последица које ће се у право време међусобно стопити у једну целину. Од људских припадника завере, то би захтевало један невероватно висок ниво предвиђања или смотрености, док су за интердимензионалне силе које оперишу изван линеарног времена, смотреност и несмотреност међусобно изменљиве, тако да те силе немају проблема у скенирању ове временске линије како би у њој одредиле оне најважније тачке на којима ће интервенисати.

Тако, док се за различите струје дезинформација и погрешних информација чини да се налазе у међусобној контрадикцији што се неких детаља тиче, оно што је најважније је њихов заједнички правац и међусобна синергија. Човек би морао да испита крајње последице, како би могао разлучити крајње мотиве. То ћу учинити у следећем делу, уз помоћ пружања и анализе многобројних примера ванземаљских дезинформација.

Крај трећег дела


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP