Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 53564
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6296023
Ko je na sajtu?
Imamo 116 gosta i 1 člana na mreži

ДУШЕВНЕ БОЛЕСТИ - TAЈНЕ, ИСТИНА И ПРЕДРАСУДЕ


 22.03.2015. / Академедиасрбија
Аутор: Томислав Павловић

Већини би људи, да на улици угледају неког ко прича сам са собом, има неприродно држање и нефокусирани поглед, непотребно маше рукама и / или понавља стално исту реченицу или радњу, пало на памет озбиљно посумњати у урачунљивост такве особе те би јe етикетирали различитим ружним називима.

 Но, колико од нас заправо разуме што се дешава у свету такве особе? Циљ овог чланка је разбити неке од предрасуда које су дубоко укорењене у нашем друштву, иако за њих, у највећем броју случајева, нема оправдања. Пре свега, важно је нагласити да не постоји савршен критеријум "нормалног" у психијатрији, него је увек у обзир потребно узети и индивидуална обележја појединца. Иако је најрелевантнији "здраворазумски" опис душевних болесника као опасних, он је у највећој мери нетачан, будући да су ретки поремећаји у којима је особа заиста опасна за своју околину. Чињеница да њихово понашање доживљавамо као израз опасности, а не немоћи, ствар је наше субјективне интерпретације. Такође, изразито су ретки случајеви у којима је могуће прецизно одредити узрок одређене болести или поремећаја. Уз то, ваља разумети и да оштећење једне мождане функције не значи нужно потпун распад система, иако тако, нажалост, пречесто расуђују, трпајући све особе са поремећајима у исту, "срамотну" и непожељну фиоку.

Иако се неки поремећаји гледају категоријално (попут шизофреније), они не представљају већину. Оно што је тренутно истина за већину поремећаја јесте да нису излечиви, него их је могуће само залечити. Но, то ни у којем случају не значи да се њихово стање никад не поправља. Према биопсихосоцијалном приступу, који тренутно доминира психијатријом и клиничком психологијом, постоји биолошка предиспозиција (коју засад није могуће недвосмислено одредити) сваког поремећаја на коју онда делују социјални и психички фактори, што у завршници  доведе до појаве поремећаја. Из тога је јасно да је процес залечења обратан – психо-лековима или терапијама (попут когнитивно-бихевиоралне) делује се на биолошку основу како би се прекинули услови за одржавање абнормалног, а створили услови за развој нормалног понашања помоћу психолошких и социјалних интервенција. Ако је процес успешан, појединац долази у стање ремисије - залечења, у којем може остати до краја живота. У том стању појединац функционише нормално. Дакле, особе са шизофренијом у стању ремисије често је немогуће распознати од "нормалних" особа. Зашто? Боље је питање: "Зашто не?" Такође, постоје случајеви и када се болест појави само једном, и никад више током живота. Је ли оправдано због неколико сати неприсебности доживотно избегавати неку особу? А да је то неко нама близак? Да ли бисмо се и онда само покушавали макнути?

Као што су то још у првој половини прошлог века закључили Гешталт психолози, наше се понашање темељи на нашој менталној конструкцији стварности, а не на њеним објективним обележјима. Као доказ тога, сетите се да је ваздухопловни саобраћај најсигурнији облик промета и да се несреће догађају најређе. Но, у просеку га се бојимо много више него путног саобраћаја , у којем не прође ни један дан без несреће. Према томе, упркос објективним показатељима, ослањамо се на наше, понекад искривљене, претпоставке. Особе са поремећајима често имају искривљене конструкције, што уз различите перцептивне и квазиперцептивне појаве претвара живот у пакао. Како је њима заправо? У стању ремисије, исто као и нама. Но, пут до ремисије није лаган, поготово због стигматизирања околине. Увек је једноставније деловати на болест док се још није развила, но страх од стигме често спречава реакцију, у нади да ће се ситуација поправити сама од себе. 

Замислите да данима, недељама или чак месецима слушате неке гласове, без престанка, иако заправо не постоје. Није ли то довољно болно искуство и без стигматизирања? Тешко је бити другачији, још теже ако се та различитост доживљава негативно, а најтеже ако појединац може учинити мало тога сам да ју промени. Ретки од нас немају предиспозицију за ниједан поремећај, стога бисмо се, ако се ситуације у нашем животу тако поклопе, сви могли на неки начин наћи у тој позицији. Важно је освестити да и те особе имају емоције, циљеве, људе до којима им је стало, изворе мотивације и слично, што је могуће лако угушити предрасудама и погрешним уверењима заснованим на нетачним изворима. Закључак је јасан - друштво, као и сваке друге болеснике, и оне душевне првенствено треба разумети, јер без разумевања њиховог стања свака терапија или медицински поступак након неког времена постаје узалудан.

Извори:
How Long-Term Stress Causes Serious Mental Disorders
Schizophrenia Explained: The Center Cannot Hold by Elyn R. Saks (Book Review)
Classifying Madness: Criticisms and Alternatives


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP