Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 17965
Sadržaj : 8317
Broj pregleda : 5404507
Ko je na sajtu?
Imamo 69 gosta na mreži

ЗАСТАВЕ


08.04.2015.

Пише : Слободан М. Маричић

Морам да признам, да радо гледам америчке филмове, иако сам антиамериканиста (ајд  да направим и ја једну реч за ново-српски).

 Највише волим научно фантастичне и оне филмове са зомбираним америма, јер ту нема политике. Уствари кад боље размислим политике има свуда, па и у тим филмовима јер на крају увек Америка побеђује ванземаљце, американски супер хероји побеђују све але и алијене, роботе и терминаторе из будућности. Али постоји  један детаљ из свих америчких филмова, ваљда још од оних првих којих се сећам који ми је одавно привукао пажњу – заставе. Нема америчког филма у коме се бар десет пута у некој од сцена не види америчка застава. Свиђају ми се те слике у којима не само за празнике, обични људи ставе на своје куће државну заставу. Лично сматрам да је то неки вид исказивања патриотизма, скоро као „ култ заставе“ и то поштујем.

И у вестима на ТВ које нас извештавају шта се ради или догађа у Америци виде се свуда заставе. Та њихова застава је заиста на сваком месту: на кућама, вагонима метроа, униформама сваког униформисаног службеника од полицајаца до поштара, на дуксевима и мајицама оних који џогирају.....  И американци нису једини. 

Сећам се да сам виђао док сам био клинац на неким нашим предратним зградама оно украсно никловано постоље за заставу, али на жалост, не могу се сетити да сам видео неку слику где је на некој згради застава бивше краљевине. После рата су „спонтано“ људи качили велике, средње или мале заставе нове Југославије  у стилу што више то – сигурније. А онда су крајем педесетих , ваљда по некој директиви на свим зградама постављене цевке и постоља за тачно димензиониране заставе нове државе. Једно за државну заставу на стамбеним и три на установама и предузећима: за државну, републичку и партијску заставу. После двадесетак или више година нестала су и постоља и заставе, осим на две три државне куће у Београду где се непрестано  и са правом вију редовно, као што су здање Народне скупштине, министарства и  слично. Некада је то било и на свим општинским надлештвима по Србији, али данас доживљавамо да се по Србији на државне зграде каче - туђе заставе.

Рекох, свиђа ми се тај американски обичај постављања застава на приватне куће и уопште у слободној грађанској иницијативи на сва пригодна места. Сад код нас то за већину која живи у становима баш није изводљиво, сем ако немају терасе. Међутим, не свиђа ми се како су у нашу државну заставу „ угурали“  двоглавог орла, па још са предимензионираном круном. Посебно се питам од кога и чега је, и чему та круна ? Зато ми тај важан детаљ изгледа некако „набуџено“ и мислим да би државна застава била много лепша, да орао није у оном „раму“ па изгледа као у кавезу.

Хвала Богу, власт је задржала обичај истицања српске националне заставе – тробојке. Зато ја форсирам националну заставу која је симбол српства и памтимо је кроз историјске слике и догађаје. Ова друга је симбол југословенства, а тога ваљда више нема. Наравно да у кући имам једну, омању али прелепу свилену српску заставу, коју обавезно стављам на задњи прозор у колима када путујем на одмор.  Али, планирам да ускоро наручим постоље ( ону цевку) коју ћу намонтирати на зид терасе где ће се вијорити једна већа, наша српска застава. Зашто ? Па ето, иако ми тераса не гледа на улицу,  желим да том заставом „оверим“  да је ово моја – наша Србија.

То што националне мањине за сваки празник своје матичне земље и неког славља, истичу по градовима, а још више по селима „своје“ заставе, чак парадирају када нешто у спорту освоје машући из кола провокативно, „заборављајући“ било какву државну или српску , само је један од разлога.  Тако изгледа да су те мањине у Србији веће патриоте  од Срба у њиховој земљи Србији. Наравно, ако је судити по томе колико се идентификују заставом друге земље са  припадношћу истој.

Већ сам ваљда стотину пута писао о томе, да такву љубав према тој другој земљи ти мањинци докажу тако, што ће се одмах тамо одселити. Џаба, не иде им се. Шта више на пример, она заједница црногорских дођоша који живе у војвођанском селу Ловћенцу хоће своју аутономију, ентитет, а можда ускоро да им се изгради и Ловћен.

Није да да ми Срби, а посебно млађи не изнесемо по коју нашу заставу на улице приликом неке спортске победе, али је и чињеница да их је на великим фудбалским мечевима например, мање него клубских. Можда и грешим.

И да кажем чему ово писаније. Па ето, желео бих да је око нас више наших српских тробојки, свуда где је могуће. Да је више наших младића и девојака који на мајицама, тренеркама или где већ, носе српску тробојку уместо америчке или енглеске заставе, иако је то „ин“. Ако је част и понос милиона Американаца да истичу своју заставу, зашто то не би чинили и ми.

Или да се стидимо када по Војводини или на југу наше Србије изађе по десетина хиљада припадника мањина носећи туђе заставе ( да тиме завршим) под којима су нас у првом, другом Св. рату, па и недавно – убијали.

Истакнимо зато српску тробојку, јер је то слика, а слика говори као хиљаду речи. Или останимо без речи, док нас мало по мало наши непријатељи растачу. Ја сам рекао шта ћу учинити. А ви чините или не чините што вам је воља.
 


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP