Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 57595
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6334642
Ko je na sajtu?
Imamo 88 gosta na mreži

MAFIJA , OMERTA I MERIMA


17.08.2010. / Akademediasrbija

Milan Malenović

Kruševac, Srbija: Kako je jedan od privrednih giganata poklonjen Nemcima za vrednost samostalne trgovinske radnje.....

Srednjovekovna prestonica Srbije Kruševac danas jedva preživljava pod teretom armije nezaposlenih. Pri tome je Merima, jedan od nekadašnjih industrijskih lidera celog regiona, po želji vrhuške Demokratske stranke poklonjena nemačkom Henkelu

Još za vreme sankcija industrija kućne hemije i kozmetike donosila je više prihoda nego sve ostale industrije zajedno. Ovo tvrdi Slobodan Maričić, pravnik koji je mnogo godina za potrebe nemačke kompanije Wella A.G. radio istraživanja srpskog tržišta kozmetike. Ne treba zato da čudi da su stranci još devedesetih pokušali da se uglave u ovu profitabilnu industriju kod nas.

U jeku sankcija pomenuti Henkel je uložio oko dvadeset miliona nemačkih maraka u fabriku deterdženata u Crnoj Gori, odakle bi se snabdevalo tržište ondašnje Savezne Republike Jugoslavije. Treba obratiti pažnju na pomenutu sumu koju su Nemci investirali u neuspeli projekat i uporediti je sa kasnijom cenom koju su platili za celu Merimu iz Kruševca, pa će svakome odmah biti jasno o kakvoj se pljački radi. Fabrika u Crnoj Gori, da napomenemo, nikada nije proradila.

U isto vreme sankcija u Srbiji se pojavio izvesni nemački biznismen Ginter Forbauer, zastupnik kompanija Wela, Bajersdorf, Goldvel i Henkel i povezao se sa ovdašnjim kriminalcima, tajkunima u nastajanju. Forbauer je imao preduzeća u Bugarskoj, Makedoniji i Rumuniji, a u Srbiji je osnovao firmu Beowel, preko koga će narednih godina ići šverc kozmetičkih i proizvoda kućne hemije. Bivši trgovac srebrom, Forbauer, ima vilu u prestižnom Kicbilu, gde mu je prvi komšija Franc Bekenbauer, čija je kuća daleko manja i skromnija.

Slučaj Forbauer

Koristeći svoja preduzeća u Makedoniji i Bugarskoj, kao i povezanost našeg podzemlja sa ondašnjom vlašću, Forbauer je probijao embargo na taj način što je robu ostavljao u Srbiji, a samo papire slao podmićenim bugarskim i makedonskim carinicima. Isporuke su domaći tajkuni plaćali gotovinom koju je Nemac u putnim torbama preko Mađarske nosio u Zapadnu Evropu. Samo je jednom imao probleme sa mađarskim vlastima, koje su na aerodromu u Budimpešti otkrile jedan njegov kofer pun para.

Preparati koje je Forbauer kupovao i švercovao u Srbiju bili su originalni proizvodi kompanija koje je zastupao, ali daleko nižeg kvaliteta od istih predviđenih za zapadnoevropsko tržište. Škart, moglo bi se slobodno reći, ali škart upakovan u originalnu ambalažu. Neretko se radilo i o proizvodima kojima je istekao rok upotrebe zbog čega su morali da budu povučeni iz evropskih trgovina. Umesto da plaćaju uništavanje ovih artikala, Nemci su ih preko Forbauera plasirali na srpskom tržištu.

Ali ne samo na tržištu današnje Srbije već i Kosova i Metohije i zapadne Makedonije. Koliki je značaj Forbauer imao za albanske iredentiste i teroriste dovoljno govori činjenica da su mu oni posle 1999. poklonili dve prodavnice i jedan restoran u Prištini, koje i danas ima. U jednoj od pomenutih prodavnica prodaju se proizvodi od kristala, kojima na veliko trguje Forbauerova supruga.

Za vreme sankcija i Merima iz Kruševca je koristila usluge Forbauera i sličnih kako bi dolazila do repromaterijala. Još u to vreme, smatraju upućeni, uspostavljeni su kontakti koji će biti značajni za kasniju privatizaciju ne samo ovog preduzeća već i celokupne srpske industrije kućne hemije i kozmetike.

Milion po milion

Tadašnji direktor Merime Vladimir Marković bio je kadar JUL-a. Odmah posle petooktobarskih promena, već 8. oktobra 2000. on odlazi u kabinet gradonačelnika Kruševca i funkcionera DS-a dr Save Popadića da se raspita o svojoj rukovodilačkoj sudbini. Istog dana Marković od Popadića dobija podršku za ostanak na mestu direktora, ali je prethodno morao da plati sedam miliona dinara kao navodnu donaciju gradu. Kome su pare zaista otišle nikome nije poznato. Pored toga, Marković u Merimi odmah zapošljava i Popadićevog nećaka kao stručnjaka za ne zna se šta.

Nedugo zatim, Marković plaća i šest miliona dinara republičkoj vladi na ime navodne pomoći poplavljenim područjima i od Zorana Đinđića dobija pismo zahvalnosti i podrške.

Za svaki slučaj, a poučen notornom činjenicom da se u demokratiji vlast smenjuje, Marković, pored saradnje sa poslanikom DS-a Miodragom Đidićem, stupa u kontakt i sa narodnim poslanikom DSS-a Milošem Radulovićem, na čiji nagovor odmah uplaćuje oko šest miliona dinara za grejanje kruševačkih škola, a nešto kasnije donira još toliko za nabavku skenera za kruševačku bolnicu. Kome je zaista otišao ovaj novac nije nam poznato, ali skener od njih nije kupljen. Ovako podržanom sa svih strana, Markoviću više niko ništa nije mogao.

Zahvaljujući činjenici da je još sa Forbauerom uspostavio dobru poslovnu saradnju, Markovića će strani investitori postaviti i na čelo Udruženja proizvođača kućne hemije i kozmetike pri Privrednoj komori Srbije, gde je, verovatno, i danas.

Pošto je svima isplaćao sve što se od njega tražilo, Marković uvodi DP Merima u proces privatizacije. Još 2001. Zoran Đinđić Kruševljanima saopštava da je najbolje da njihovu kompaniju kupi nemački Henkel. Samo nije rekao za koga je to najbolje - za same radnike, ili za njega i nemačke kupce.

Upućeni tvrde da je za prodaju Henkelu urgirala i Ružica Đinđić, pa zato ne čudi da je na kraju tendera, od tri potencijalna kupca u igri ostala samo ova kompanija. U to vreme, tvrde upućeni, i Marković je iz Merime već prešao na rad kod Nemaca. Istovremeno je on od 22. avgusta 2002. bio ovlašćen i da vodi pregovore i zaključi ugovor sa stranim partnerom u postupku privatizacije. Odluku Upravnog odbora Merime o davanju pomenutih ovlašćenja direktoru potpisao je Gradimir Milošević, diplomirani hemičar.

Trasirao propast

Prikrivajući tragove svog poslovanja, Marković u februaru 2003. traži od finansijske direktorke Merime da otpiše dugovanja kupaca u završnom računu za prethodnu godinu u visini od 15 miliona dinara. Ovo pokazuje da Marković "donacije", kojima je spasavao svoju kožu i prao biografiju, nije plaćao samo sa računa Merime, iako su sve išle na njen račun.

Finansijska direktorka Violeta Jovanović, kojoj je za nagradu Marković nudio da napreduje na mesto direktora marketinga Henkela za Srbiju, odbija da posluša i posle jedne žučne rasprave uzima svoju radnu knjižicu i zauvek napušta Merimu. Štimovanje završnog računa morao je da preuzme neko drugi.

U biografiju Vladimira Markovića, čoveka koji je trasirao put Henkelu pri preuzimanju Merime, vredi upisati i podatak da je finansijska inspekcija svojevremeno u Merimi otkrila i malverzacije u visini od desetak miliona dinara. Iako je tada pokrenut krivični postupak, Marković je po izričitoj želji Demokratske stranke uspeo da dobije i treći mandat kao generalni direktor, iako je po zakonu na čelu društvenog preduzeća mogao da bude samo u dva mandata. Obrazloženje je bilo da, iako je pokrenut postupak, Marković nije oglašen i krivim. Zahvaljujući uslugama koje je činio onima na vlasti, a i svojim rodbinskim vezama sa Jorgovankom Tabaković, on ni ne mora da se plaši da će ikada da odgovara za sve što je uradio.

Protežiran od vrha tadašnje vlasti, Henkel je Merimu bezmalo dobio na poklon. Tenderska komisija je vrednost Merime odredila na osnovu procene Centra za ekonomiju Instituta društvenih nauka, urađene još za stanje na dan 31. decembra 1997. godine. Po toj proceni, Merima je vredela nešto više od 210 miliona dinara. Isti centar je i kasnije radio revalorizaciju ove vrednosti i u decembru 2000. izračunao da Merima na osnovu procene iz 1997. vredi nešto više od jedne milijarde dinara, odnosno skoro 37 miliona nemačkih maraka (oko 18,5 miliona današnjih evra).

Bilo dobro pre DOS-a

Država, odnosno porodica Đinđić, ovu revalorizaciju, međutim, nije htela da uzme u obzir. Odbijen je ujedno i zahtev radnika Merime da se u 2002. uradi nova procena vrednosti njihovog preduzeća. Razlog koji je ponudila Agencija za privatizaciju više je nego smešan: navodno u tom trenutku na računu Merime nije bilo nekih pola miliona maraka koliko bi nova procena koštala!?

Tako je samo po osnovu korišćenja procene iz 1997, bez revalorizacije, u državni budžet od privatizacije DP HI Merima uplaćeno skoro 30 miliona nemačkih maraka (15 miliona evra) manje. Kada se uzme u obzir i da je 2002. Merima na tržištu stajala bolje nego 1997, kao i da je u tom trenutku imala na zalihama robu koju niko nije procenjivao, ispada da su ovo preduzeće Nemci dobili na poklon. Ako, naravno, ne računamo "donacije" koje su isplaćene čelnicima ondašnjeg DOS-a.

Da je Henkel Merimu kupio na rasprodaji pokazuju nam i bilansi prodaje iz perioda privatizacije, pa tako vidimo da je kruševačka fabrika "prodata" za vrednost svog jednomesečnog poslovanja. U Programu svojinske transformacije DP HI Merima, koji Agencija za privatizaciju nije uzela u obzir, Centar za ekonomiju tako na strani 14 navodi kako je za revitalizaciju proizvodnih postrojenja potrebno ulaganje od nekih tri miliona nemačkih maraka (1,5 miliona evra), a ta sredstva je bez problema, navodi se dalje, mogla da obezbedi i sama Merima.

U trenutku privatizacije Merima je imala potraživanja prema kupcima u visini od pola milijarde dinara, odnosno preko dva puta više od svote za koju je prodata. Ni ovu činjenicu Agencija za privatizaciju nije uzela u obzir pri proceni vrednosti svog kapitala u DP HI Merima.

Da potsetimo da je Henkel devedesetih, za vreme sankcija, u grinfild investiciju izgradnje fabrike u Crnoj Gori, koja nikada nije proradila, uložio skoro dvadeset miliona maraka (oko 10 miliona evra). Samo, tada na vlasti još nije bila pljačkaška družina DOS-a.

Koga čudi razbacivanje para

Iako se kupac obavezao da u prvih pet godina neće otpuštati radnike, već posle prve godine na ulici je završilo 400 zaposlenih. Njima je preduzeće isplatilo oko šest miliona evra nadoknade, što je onda bilo jednako dvomesečnoj prodaji Meriminih proizvoda. Pri tom su radnici dobili bruto iznos, što znači da su sami dalje morali da plaćaju penziono i zdravstveno osiguranje. Kako su sa Henkel Merimom sklopili ugovore po kojima, navodno, dobrovoljno i uz nadoknadu napuštaju firmu, oni nisu mogli ni da se prijave na Biro za zapošljavanje.

U tom trenutku, dok je otpuštao stare, Henkel je u Merimi, najviše u Beogradu, zaposlio 200 novih radnika, preuzetih iz struktura DOS-a, ali i dovedenih iz Nemačke. Za ove nove radnike može se reći da im je upala sekira u med.

Skoro svaki od njih dobio je službeni auto škoda (kupljeno preko stotinu limuzina), kao i mobilni telefon nokiju, model koji se tek pojavio na tržištu. Račune za korišćenje automobila i telefona naravno da je plaćala Henkel Merima.

Ovo razbacivanje parama uopšte ne treba nikoga da čudi. U trenutku privatizacije DP HI Merima je imala preko 500 kupaca na veliko svojih proizvoda, koji su pokrivali tržište od deset miliona ljudi. Neki od njenih proizvoda bili su i svetski poznati brendovi.

U međuvremenu je Henkel otpustio skoro dve trećine od 1.169 radnika DP HI Merima, preuzetih privatizacijom 2003. godine.

Do otpuštanja je došlo i zbog toga što je Henkel preko prodajne mreže Merime plasirao sopstvene proizvode iz pogona u Evropi. Novi vlasnici su, naime, rukovodstvu Merime nametnuli obavezu da najmanje 30 odsto prodate robe budu uvezeni Henkelovi proizvodi. Preko 800 radnika iz Kruševca ovo je platilo svojim radnim mestom.

U farsu se pretvorilo i sprovođenje obaveznih investicija po privatizacionom ugovoru. Henkel je bio obavezan da u narednim godinama u Merimu uloži svotu koja je jednaka nekadašnjoj godišnjoj proizvodnji ovog kruševačkog preduzeća. Pored već pomenutih škoda, Henkel je nabavio i pedesetak vozila za dostavu robe, a u rubriku "investicije", pored nokijinih telefona, ušla je i obuka radnika koji će zatim da - ostanu bez posla.

Đidićev sindrom

Kako je generalni direktor Vladimir Marković, ovlašćeni za sklapanje ugovora o privatizaciji, već bio prešao da radi kao savetnik Henkela, ugovor je ispred DP HI Merima morao da potpiše neko drugi.

Upućeni tvrde da tog posla nije smeo da se prihvati niko iz kruševačkog preduzeća i grada, pa je ceo posao odradio poslanik DS-a i siva eminencija Kruševca Miodrag Đidić, koji je danas državni sekretar. Dvojica bivših članova DS-a Đidića su svojevremeno preko medija optužili za krađu i lopovsku privatizaciju, pa im se sada sudi zbog klevete.

Ubrzo posle privatizacije Merime oko 1.500 Kruševljana napustilo je Demokratsku stranku.

Imperijalni maniri

Iako se na našem tržištu kao strani partneri pojavljuju Vela, Bajersdorf, Goldvel i Henkel, iza svih njih stoji američki gigant Prokter i Gembel koji je već monopolisao zapadnoevropsko tržište.

I u Nemačkoj Prokter i Gembel ima kolonijalne poslovne manire, pa je tako sve nemačke rukovodeće kadrove zamenio Amerikancima. Zauzvrat Nemci šikaniraju poslovodstva i zaposlene kompanija u Istočnoj Evropi koje su kupili u talasu privatizacije.

Pomenute kompanije za račun američkog giganta su u Srbiji pokupovale sve što je vredelo u industriji kućne hemije i kozmetike, tako da je i srpsko tržište pod monopolom.

Demokratski sunovrat

Od 2002. u Kruševcu je prodato preko dvadeset preduzeća, ali je u istom periodu zahvaljujući "uspešnosti" ovakve privatizacije, otkaze dobilo više od 9.000 ljudi. Ukupno je u Kruševcu 16.000 ljudi bez posla.

Na sličan način kao Merimu, ucenom generalnog direktora Rake Dimitrijevića, razulareni dosovci su privatizovali i kruševački Rubin za nekih dvadesetak miliona evra.

Najviše je zarađeno na Fabrici maziva za koju je Petrobart platio 25 miliona evra.

Privatizacijom je Kruševac mnogo izgubio, jer je od nekadašnjeg industrijskog grada postao palanka. U doba SFRJ je, da podsetimo, Kruševac bio na trećem mestu u Srbiji po industrijskoj proizvodnji, dok je danas na - 82. mestu.

Omerta je popularan obavezujući "stav" i svojevrstan kodeks časti, kojeg se kao moralnog ustava drže kriminalne organizacije poput mafije, Ndrangete i Kamore, najviše prisutne u južnim delovima Italije, na Siciliji, u Kalabriji i Kampaniji.

Radi se o specifičnom obliku "zakletog ćutanja", koji implicira "kategoričku zabranu saradnje sa državnim telima ili oslanjanje na svoje usluge, čak i kad je u pitanju žrtva zločina". Čak i ako je neko osuđen za zločin koji nije počinio, morao je da izdrži kaznu bez davanja bilo kakvih informacija policiji, makar te informacije nemale nikakve veze ni sa mafijom ni sa zločinom. Deo tog kodeksa je i kazna smrću u slučaju razbijanja omerte.

/ TABLOID -  List protiv mafije /
 



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP