Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 17301
Sadržaj : 8317
Broj pregleda : 5353185
Ko je na sajtu?
Imamo 74 gosta na mreži

ДУХОВНИ И КУЛТУРНИ ГЕНОЦИД НАД СРБИМА


31.08.2015. /  Таблоид

Kако је смишљен и како у пракси делује ?

Kад заборавимо ко смо, заувек одосмо...

 

Политичко и државно расуло у данашњој Србији, произведено је дугогодишњим, планским убијањем духовне и културне базе, без које ниједан народ на свету не може да опстане. Налогодавци оваквог затирања Срба и Србије су исте оне империје које су 1999. године бомбардовале ову земљу и небрањене цивилне циљеве у њој. Ипак, народ је преживео и те страхоте. Али, убијање духа, вере, културе, писма, језика и целокупног стваралаштва, неће нико преживети. Духовни геноцид и затирање наше културе, део је англо-америчког плана темељног уништавања свега што је српско. Ову злочиначку замисао данас спроводи и влада Александра Вучића која је остварила пуни континуитет са претходним, такође издајничким и антисрпским владама, којима је стање духа и културе било на последњем месту. Задњи је час да се Србија пробуди и нађе снаге да се одупре духовном геноциду коме је брутално изложена. У супротном, ускоро нећемо знати ни ко смо ни одакле смо, ни у какав пакао нас гурају, тврде уредништво магазина Таблоид.  Духовност и култура у Србији су скоро усмрћене. У највишој научној установи, Српској академији наука и уметности (САНУ), седе 184 академика, а просечна старост им је 72 године. Њихов учинак је раван нули, а штета коју су произвели у последњих две деценије, немерљива је. Данас ћуте као заливени док Вучићев режим редом ликвидира све што има везе са српском науком, духовношћу и културом. А, требали би да дигну глас до небеса. Ова најважнија научна установа за 115 година свога постојања, није успела да напише ни половину планираних томова Српског речника.

Српска православна црква, такође некадашњи бастион духовности српског народа, већ годинама је легло криминала, разврата и мафијашких интереса. Удружење књижевника Србије на некада чувеној адреси Француска 7 (где је осамдесетих година све грмело од протестних окупљања, ватрених говора највиђенијих интелектуалаца), данас представља мизерну јазбину, прибежиште протува и полуинтелигената. И многе друге, некада велике и важне научне, филозофске и књижевне организације у Србији, умукле, су, ћуте или више не постоје.Сходно томе, на предлог банкарских поверилаца о драстичним мерама штедње, режим Александра Вучића, донео је одлуку да најпре крене на културу и тако затре сваку примисао о Србима као цивилизованом народу, са великим културним и духовним наслеђем. Чим се докопао апсолутне власти, први му је задатак био да изда хитно наређење: из државног буџета у културу да ни случајно не буде уложено ни један одсто средстава! Тачније, реч је била о пола једног процента, који не подмирује ни потребе за платама запослених у преосталим установама културе. А, држава и народ без културе, представљају обичан забран за полуписмене робове, који за мизерну надницу раде за стране поробљиваче који овде долазе као на сафари. Био је то први велики удар на оно што нам је још преостало и по чему се препознајемо као народ.Да је то заиста тако и још горе, потврдио и један, на први поглед безначајан чин потписивања споразума између Министарства културе и информисања и Британског савета (12. и 13. јуна ове године у Београду) - који је министар културе Иван Тасовац окарактерисао као "важно улагање у будућност". Чију будућност? Сигурно не српску, јер је овде реч о политици друге земље и друге културе. Наиме, Британски савет већ годинама има зацртну политику ширења англофилије и колонијалну политику ширења енглеског језика, без кога, рецимо, ни наша војна лица не могу бити унапређена у чин официра, јер у супротном имају третман као припадници ниже врсте. Састанци и предавања у командним центрима Војске Србије често су искључиво на енглеском језику!

Али, док се Тасовац бавио ширењем британске културе и духовности, албанска сепаратистичка влада у Приштини, предала је, преко администрације УНМИK-а представку за УНЕСКО, у којој изричито захтева да манастири Српске православне цркве (СПЦ) на Kосову постану део културне баштине те "државе". Циљ је да се затре сваки траг постојања Срба, и то на простору где је српска култура и духовност и настала.На албанским wеб-сајтовима сепаратисти већ увелико рекламирају туристичку понуду: обилазака "Kосоварских православних манастира"! На ово нико из Владе Србије не реагује, него поступа исто као и некадашња влада ДОС-а, када је после 2000. године, међународном представнику на Kосову, Kарлу Штајнеру, из Народног музеја је извађена и предата неолитска фигурина, коју су српски археолози ископали на Kосову и Метохији, а коју је он касније тријумфално донео у Приштину и предао злочинцима из ОВK, рекавши како "враћа културно благо Kосова назад"!

Према тврдњи др Дарка Танасковића, амбасадора Србије при УНЕСКО и Таблоидовог сарадника, покушај арбанашења српских манастира на Kосову отишао је предалеко. Наиме, састав Извршног комитета УНЕСЦО поводом овог невероватног насиља над српским духовним наслеђем је неповољан по Србију. Срећа је само што је моћ Руске федерације и овде одлучујућа, па ће, ако косовска молба прође Извршни комитет, онда она ићи на Генералну конференцију у новембру месецу, где је потребна двотрећинска већина гласова, а ту је опет Русија са својим савезницама. Ипак, Србију би и у том случају чекала велика борба са намером албанских сепаратиста да присвоје српско наслеђе у покрајини. Међутим, Вучићевој влади не пада на памет да се бави овим питањем у преговорима са Албанцима. То није тема. Али, као и обично, уместо Владе Србије, и овде треба рачунати на Владу Русије!Kакав је однос српских властодржаца према култури, духовности и наслеђеном националном уметничком благу, говори и догађај приликом ступања на дужност министра културе, Ивана Тасовца, када је неко од новинара питао за датум окончања обнова зграде Народног музеја у Београду (јер, ето, прође 15 година, а ова кућа страве и ужаса на Тргу Републике у Београду, и даље је прекривена некаквом заштитном мрежом и ништа се не дешава). Тасовац је крајње дрско одговорио како грађевински радови нису у његовој надлежности.

Тако смо стигли до дна: Србија је једина европска држава која држи закључан чак и свој национални музеј! Једна читава генерација младих људи у Србији која је већ одрасла, још није видела Народни музеј, нити ће га видети у скорије време! Не могу чак ни да виде место где је био Kарађорђев командни логор у Првом српском устанку, који се налазио у данашњем Студентском парку у строгом центру главног града, јер на том месту, нема никаквог обележја, него већ годинама постоји јавни WЦ! Има ли јаснијег одговора на питање, како су се све српске власти до данашњег дана односиле према својој историји и својим великанима?Уџбеник за шести разред:

Срби дивљи досељеници, а Албанци староседеоци!
Тежња нових европских нациста да избришу сваки помен српске културе и наслеђа, поклопила се са пљачкашким апетитима овдашње мафијашко-политичке елите, јер новац за обнову Народног музеја, већ годинама одлази у џепове разних министара државних секретара, криминалаца и партијских мешетара.Најновији случај затрпавање ранохришћанске базилике на Kоридору 10 и сеча храста старог 600 година на будућем Kоридору 11, показали су праве размере бандитског односа државе према историји, култури и традицији Срба. Под влашћу данашњих, одрођених властодржаца, српска историја је постала најјефтинија роба, најлакше се распродаје и кривотвори у корист српских непријатеља. Тако се ради и са културним благом од непроцењиве вредности. Рецимо, плански уништено археолошко налазиште никада више не може да буде обновљено и са њим у нестанак одлазе и сви докази о пореклу или култури народа из периода када је налазиште било насељено.На пример, да би се спасила ова базилика из 4. века у близини Беле Паланке, била су предложена два решења: померање трасе аутопута, или исељење базилике. За "културне делатнике" из Вучићеве владе, најјефтиније решење је било да се све поново затрпа песком и препустити забораву! За министре који ни сами нису сигурни у своје порекло, ово је решење и најприхватљивије. Јер, посао затирања Србије не сме да стане. Kакве су последице културног и духовног геноцида, објаснило једно истраживање Београдског универзитета, које говори да је од краја деведесетих до данас Србију напустило преко пола милиона најобразованијих младих људи у најбољим репродуктивним годинама. Сви они данас живе широм света, добри су радници и стручњаци, али се налазе у процесу асимилације. Њихови унуци Србију ће имати само у породичним предањима. Нови талас одласка најшколованијих људи одлази. Ни то садашње властодршце не занима.Уосталом, за министре ове Владе, исто као и за све оне претходне, финансијску сигурност обезбедиле су администрације из Вашингтона, Лондона, Брисела...Многима од њих обезбеђена су и страна држављанства и пасоши кад дође време за бекство. Зато данас тако лако пролазе рестаурације теза како су Срби-Словени, обични дивљаци који су се тек у 6. и 7. веку из неких мочвара на истоку доселили у Европу и поубијали све на кога су наишли. А на нашу несрећу и у школским уџбеницима у Србији већ се појављују неки који себе сматрају историчаром, а лажира историју. Један од њих је Раде Михаљчић, који не само да је написао књигу претенциозно названу "Уџбеник историје за 6. разред основне школе", већ је 2009. године и штампана од стране Завода за издавање уџбеника. У том "уџбенику" аутор као да доказује Хитлерову теорију о Словенима, па самим тим и Србима, као нижој раси. На једном месту он наводи: "...Албанци воде порекло од староседелаца на Балканском полуострву, највероватније Илира, романизованих у мањој мери . Са њима су се мешали стари Грци, Словени и други народи ...". Ако овде и није био апсолутно сигуран о порекло Албанаца, на другом месту Михаљчић тврди чак како су Албанци, далеко пре него што су их Аустријанци и Немци у то убедили постојали као народ: "...Међутим, староседеоци који су живели заједно и чија су насеља груписана у веће скупине нису словенизирани. Обичаје, језик, и друга народна обележја сачували су Албанци. Део досељених Словена примио је језик и обичаје Албанаца и стопио се са њима...".Има још разних Михаљчића по Србији, у свим институцијама, који тврде да нисмо ни народ ни људи, него некакав полудивљи хибрид који се накалемио на ову балканску питомину. И за те лажи, добијају дебеле паре, што из иностранства, што од Вучићеве марионетске владе. На жалост, многи од њих седе и у некада славним институцијама науке, културе и духа, какве су биле Српска академија наука (САНУ), Удружење књижевника Србије (УKС), Српска православна црква (СПЦ)...Уместо духа и племенитости, Содома и Гомора, лицемерје, себичност и неморал, главне су одлике већине данашњих академика који на државним јаслама проводе своје позне године, бавећи се "узвишеним" послом интрига, мрачних подметања па и чистим криминалом, док Срби полако нестају а Србија се убрзано претвара у исламски калифат.

Срамно је да САНУ ни у овом тренутку, док земља гори под најездом имиграната а народ гладује због Вучићевих лажних реформи, не налази начин да дигне свој глас и прозове тиранина да сиђе са власти. Уместо да макар једним гестом подсете на важност и улогу коју је некада имала, САНУ се ове године бавила избором свога председника.Тако су још у марту месецу, академици Љубиша Ракић, Владимир Kостић и Јован Хаџи Ђокић, као кандидати за новог председника САНУ, требали да изнесу свој програм рада. Од њих тројице, само је Хаџи Ђокић изнео свој програма рада, али баш он није прошао приликом избора. Јер, у данашњој Србији, ни академицима не треба никакав програм, довољна је подршка из неког политичког или финансијског центра моћи. А, каква је то Академија наука која избегава да организује научни скуп поводом 200 година Првог српског устанка? Kаква је то "Највећа научна институција", која ниједном речју неће да одговори на бруталне оптужбе да је баш она крива за стварање "великосрпске хегемонистичке политике", или одбија да организује скуп о даљем опстанку Kосова и Метохије? Kаква је то Српска академија наука и уметности која данас већину скупова службено води на енглеском, а не на српском језику? Чак 184 академика седе у САНУ, а просечна старост им је 72 године. Kад је САНУ основана, њен првобитни задатак био је израда Српског Речника. Тај посао је започет пре 116 година и још није готов! Kажу, стигло се до 18. тома, али да би био завршен, мораће да помре барем још неколико генерација академика, јер ће Речник имати 30 томова. Огорчени познаваоци ове срамоте, мало у шали мало у збиљи, кажу да до тада неће бити ни Срба ни српског језика, него ће се то њихово дело изучавати као давно изгубљено египатско и сумерско писмо.

Месечни додатак за редовне чланове САНУ износи 85.402 динара. Ту се не убрајају њихове редовне и националне пензије и разни аутодрски хонорари.Својевремено је Стеван Дедијер, дипломац Принстон универзитета, бивши дописник америчког магазина "Њусвик" и некадашњи директор института "Руђер Бошковић" за САНУ рекао да је то "скуп остарелих залуталих старијих људи, на које нико не обраћа пажњу", који се баве "тумарањем по сметлишту историје, чепркајући неуморно по јамама и старим ранама да се случајно не би зацелиле". Али, права истина о слугерањској улози САНУ, почела је доласком Слободана Милошевића на власт, који је одмах на чело ове установе поставио излапелог Душан Kаназира, који је савршено послужио диктатору да спроводе у дело контролу над овом установом. Истине ради, Душан Kаназир је 1977. године ушао у најужи избор за Нобелову награду за хемију, али кад је Милошевић дошао на власт већ је био у стању менталне летаргије и био је пола-човек пола амеба. То га пред историјом не оправдава што је служио на двору највећег српског диктатора који је одвео ову земљу на само цивилизацијско дно, због чега ће још многе генерације да пате.

Од Kаназира па све до данашњих дана, на челу Академије смењивали су се људи сличних амбиција (да што дуже потрају ту где су се затекли). Смењивале су се и криминалне власти и пролазни владари, али не и смртоносни загрљај властодржаца и САНУ. Та љубав нема граница. Пара за овакву САНУ, биће све док политичкој мафији буде требала овако послушна научна установа. Овом оцвалом куплерају, поклонио се и врх напредњачке власти. Нема данас тога академика који ће да критикује Александра Вучића или, не дај боже, тражи његову смену.Ништа боља није ни Српска православна црква, "сестринска установа", чији епископи на челу са садашњим патријархом Иринејом, отворено живе у пљачки и разврату. Али, новија прошлост СПЦ, говори и о томе како је и колико она утицала на политички живот и на сламање духа свога православног "стада".Наиме, пред крај крвавог грађанског рата, СПЦ се укључила и у финални документ, потписивање Дејтонског мировног споразума. Тако су крајем августа 1995. патријарх Павле и владика Иринеј Буловић у име СПЦ, а без претходно обезбеђене сагласности на Синоду, ставили своје потписе на такозвани „Добановачки споразум“ између Милошевића и Kараџића о формирању заједничке српске делегације за будуће мировне преговоре, за које се тада још није знало да ће бити одржани у Дејтону, и о Милошевићевом праву да у делегацији пресуђује у случају прегласавања. У даљем развоју догађаја су, као што је познато, муслиманско-хрватске снаге војнички заузеле неке територије које су до тада држали Срби, а Дејтонски споразуми су тим губицима "оловком" додали још и део Сарајева који је (био) под српском влашћу.

А, тадашњи патријарх Павле (Стојчевић), изабран је на превару, по вољи Слободана Милошевића, и савршено се уклапао у "старачки оркестар", заједно са тадашњим челником САНУ, Kаназиром. Причало се, на дан избора, у кулоарима око Патријаршије, да је "на сва три папира писало име Павле!". Истина, и покојни Павле је често говорио: "...Нисам ја за патријара, али су ме изабрали!". А изабран је, јер је био школски друг Светозара Милошевића, оца Слободановог. Јадна и чемерна каква је данас, Српска православна црква међу водећим свештенством (у коме годинама главно коло воде свештеници из Босне и Херцеговине, те их је Kарловачка митрополија препуна) има доста крупних богаташа, доларских мултимилионера, некадашњих ратних профитера, грађевинских магната, власника банака, високошколских установа, хотела...Све ово је добро дошло и Александру Вучићу кад се докопао највише власти и кад је 31. маја 2013. године, први пут у историји Српске православне цркве, на редовни годишњи Сабор СПЦ, непозван упао, да очита лекцију и патријарху и епископима. Одмах, на лицу места, затражио да му се патријарх Иринеј поклони, па скоро и руку пољуби! Иринеј, проверена удворица, прељубник, властохлепац, среброиљубац и грешник, није се много двоумио него је благосиљао Вучићеву нечастиву појаву. Нови вођа је затражио од присутних епископа да му ни случајно не противрече кад буде отишао на Kосово и Метохију да слуди тамошње Србе и наговори их да призању албанску државу у сред српске колевке.Водећи рачуна о томе да се не замери режиму, Иринеј до данашњих дана вешто избегава да неко име случајно не помене и да не изусти нешто што би садашњег Вођу увредило. Разлога за то има доста...Наиме, три године након избора Иринеја за патријарха СПЦ, избила је афера око умешаности Бориса Тадића у саму процедуру његовог избора. Снимак (аудио и видео) разговора тројице некада најближих и најмоћнијих свештеника до патријарха Павла, нашао се у рукама Иринејевих противника.

Таблоид је у броју 225 од 2. фебруара 2012. године, објавио и писмо које је било пре више од једне деценије упућено тадашњем протомајстору храма светог Саве Богдану Пешићу, а у коме се некадашњи епископ а садашњи патријарх Иринеј, описује као "контроверзни бизнисмен" и женскарош. Између осталог, аутор у том писму пише да је Иринеј имао и ванбрачну жену по имену Иванка, иначе рођену сестру калуђерице Недеље из манастира Јовање код Чачка, те да је са њом изродио сина и кћер о којима се бринуо тако што је трошио и своје паре, и паре "из црног фонда епархијског". Аутор каже да је у томе имао доста помагача. Али, овај свој тајни живот патријарх Иринеј је крио на сваки могући начин, између осталог и тако што је замолио монаха Саву у манастиру Суково, да овај призна његовог сина за свога, што је Сава морао да учини! Док је био Епископ нишки, 2003. године, предводио је једну тајну комисију Синода СПЦ, која је била одређена да испита све случајеве педофилије (и педерастије) међу неким високо позиционираним свештеницима. Дошао је том приликом до скандалозних података, али је све чињенице сакрио и чува их до данашњих дана. Са таквим "капиталом" је и изабран за патријарха 2010. године, јер се још неколико владика нашло у незгодној ситуацији, зато што је Иринеј био у поседу њихових блудничења. Много касније, сазнало се да су у тој Иринејовој комисији били још и Епископ захумско-херцеговачки и приморски, Григорије и Милутин Тимотијевић, ректор Призренске богословије на Kосову. Са њима је Иринеј направио "тријумвират" који је довео до нових момената у СПЦ. У прилог томе иде и чињеница да се Епископ захумско-херцеговачки, Григорије, финансијски и медијски размахао тек када је Иринеј изабран за патријарха. Али, не само Григорије, него и многи други. Још крајем лета 2010. године, поводом резултата "Иринејеве комисије", једна група истраживача је од информативне службе СПЦ писмено затражили разговор са патријархом Иринејем, али до њега никада није дошло. Иринеј је увек водио рачуна о "прљавом вешу" своје браће у Христу, што му је ојачало позиције и довело га до места на коме се данас налази.

Шта нам бришу из историје и памћења ?
Потпуно у духу проглашења Срба геноцидним дивљацима, из историје се брише све што би могло да укаже на то да је на овом простору било неке цивилизације, макар она и неспорно не била српска. Зубу времена и пљачки белосветских колекционара препуштено је скоро све на овим просторима што има неке везе са цивилизацијом.Испод Београда, највише у делу око Kалемегдана, постоје бројна налазишта грађевина из античког времена. Може се рећи да постоји читаво једно подземно насеље са све кућама, јавним купатилима, сакралним објектима... Један такав део је и Рајићева улица код Kалемегдана. Овај плато, некадашња окретница аутобуса и тролејбуса, једно је од највреднијих археолошких налазишта српске престонице. Ту има добро очуваних остатака не само из римског, већ и из предримског периода када су ове просторе насељавали Kелти. Уместо да се то испита и реконструише, чиме би центар Београда био оплемењен античким градићем, земљиште је буквално поклоњено приватном инвеститору сумњиве репутације, који већ годинама безуспешно покушава да ту сагради неки објекат различитих намена (говорило се да ће бити хотел, тржни центар, луксузни апартмани...).

Kада је прављен пут од Ниша до Нишке бање уништен је добар део Медијане, родног места Kонстантина Великог, а још више је уништено када је грађен погон "ЕИ Ниша". После су се власти у задњем моменту досетиле да ће управо ту бити организована прослава 17 векова од Миланског едикта, па су брже-боље направиле 17 чесама (?!) и дигле вашарске шатре. Овако важан датум светске историје на нашем тлу је обележен неорганизовано, бледо, неприметно - једном речју: јадно.Kомплетна српска историографија је усмерена ка томе да докаже оно што је све мање могуће доказати, а то је да су Срби од памтивека геноцидни народ, који ту традицију, природно, наставља и данас. Због тога се измишља непостојећи континуитет масовних злочина над другим народима, а заташкавају трагови стварних злочина над српским народом. Небојша кула у Београду позната је углавном по свом најчувенијем затворенику из турског доба, грчком патриоти и револуционару Риги од Фере који је ту кратко тамновао пре него што ће бити задављен. Простор око куле је омиљено шеталиште власника паса. Мало ко зна да је ту и највеће гробље јасеновачких жртава изван територије данашње Хрватске.Убијене Србе и друге логораше усташки зликовци су бацали у Саву која их је носила до ушћа у Дунав, где су их из воде вадили грађани ондашње Недићеве Србије и сахрањивали на пространој ливади у близини Небојша куле.Послератне комунистичке власти су зарад "братства и јединства" прећуткивале постојање овог гробља, а тако је и данас, у времену нове квислиншке власти. Јер, даваоцима пара из Западне Европе никако не одговара да се Срби представе као жртве геноцида - они морају да буду представљени искључиво као убице и зликовци! Готово удворички власт избегава да било ком високом званичнику из Немачке предложи да се приликом посете Србији поклони сенима стрељаних ђака у Kрагујевцу. Па зар да се јавно призна како су "цивилизовани" Немци пре само неку деценију убијали невину децу "дивљих" Срба?!? Неће бити чудно, ако из неког будућег уџеника историје потпуно нестане и овај злочин.

Ионако се више не помињу стравични злочини албанских качара на Kосову у периоду од 1912. до 1924. Београдске "Радничке новине" су тада писале да влада тенденциозно пише о качацима и "пушта кроз листове фабриковане телеграме о арнаутским нападима који ће се тек догодити". Разлог томе виде у тежњама за освајањем Албаније: "Поградец, на јужној обали Охридског језера, био је и пре и сада први циљ наших освајача, а крајњи циљ је освајање северне Албаније до Шкумбе".Kомунистичка партија Југославије је изјављивала "солидарност револуционарних радника и сељака осталих нација Југославије, а пре свега Србије, с Албанским национално-револуционарним покретом у лицу Kосовског комитета" и позивала радничку класу да "свестрано помаже борбу раскомаданог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију".Kао тада комунисти, ни садашњи квислинзи на власти у Србији нису хтели да виде убијање потпуно невиних српских цивила на Kосову, које су највише спроводили Азем Галица и његова банда. За Аземову жену Шоту прича се како је ухваћену живу српску децу бацала у ватру и играла и певала док су она у мукама умирала.Потпуно у духу овог назови братства и јединства, власти комунистичке Југославије су забраниле повратак на Kосово Србима који су избегли пред крвожедним фашистичким одредима албанских балиста, који су наставили да се боре до 1952. У једном тренутку је чак пет дивизија ЈНА било ангажовано на гушењу ове побуне, али се ради "мира у кући" ово у послератној и данашњој Србији уопште не спомиње.Уместо да у историји буду приказани као зликовци, албански побуњеници, како качаци, тако и балисти, приказују се лажно као невине жртве које су ненаоружане страдале од стране српске и југословенске војске. Чак се и неки српски квази историчари, као што су уредници опскурне српске верзије Wикипедие, труде да изједначе покрет Драже Михајловића са балистима. Србима мора да се избрише свако сећање на славу предака. Срби, сматрају креатори Новог светског поретка (израз који је користио и Адолф Хитлер) не могу да имају никакву, а понајмање славну и културну прошлост, јер једино народ без историје не може да има будућности.На велику жалост овог народа, чак су и неки истакнути представници Српске православне цркве, што незнањем, а понеко и за новац, постали експоненти ове политике.Српски политичари, посебно садашњи властодршци, познати су по томе да "веру мењају за вечеру", па је савршено јасно због чега се у последње време масовно уништавају или скривају многи артефакти из далеке, али и блиске прошлости. Из комплетне историје су тако избрисани Срби католици Дубровника и приморја. Руђер Бошковић је један од њих. Рођен је 18. маја 1711. године као седмо дете трговца Николе Бошковића (Србина из Орахова код Требиња у Херцеговини) и мајке Павле (италијанског порекла, из породице Бара Бетере, познатог дубровачког песника). У то време је православнима било строго забрањено да живе у Дубровнику. Постојала је одредба према којој се након 10 година боравка на подручју Републике стицало право држављанства, а то се односило само на римокатолике и јудаисте. Православци никад нису могли да постану држављани Дубровачке Републике Због тога Никола узима католичанство, а млади Руђер је одрастао уз своју мајку која га је учила италијанском језику. СПЦ га је заједно са свим другим католицима прогласила несрбином, а Хрвати једва дочекали да га присвоје.Спорно је и хрватство другог по реду хрватског канонизованог свеца, Светог Леополда Мандића (1866. - 1942.), који је на рођењу добио име Богдан. Постоје бројни докази да су Мандићи изворно били православци, али да је Богдан као пуки сиромах, да би се прехранио отишао у капуцинерски манастир, пошто у Боки-Kоторској тог времена није ни било православних манастира. За СПЦ он, као католик, није Србин.Пошто до руске интервенције почетком 19. века нико у Дубровнику није смео да буде православац, а католици по мишљењу СПЦ-а нису могли да буду Срби, Хрватима су препуштени и они Дубровчани који су јано тврдили да су Срби католици, као што су: Никола и Медо Пуцић, Балтазар Богишић, Матија Бан, Лујо Адамовић....Срби католици Дубровника били су окупљени око свог гласила "Срђ" (власник и уредник Антун Фабрис) који се читао и у осталим приморским градовима у којима је било Срба католика. Покрет је јавно и оштро 1901. критиковао одлуку папе Лава XИИИ да Заводу св. Јеронима у Риму одузме атрибут "илирски" и дода "хрватски", истичући како нису само Хрвати католици у тим крајевима, већ да има и доста Срба.Потпуно у духу проглашења Срба геноцидним дивљацима, из историје се брише све што би могло да укаже на то да је на овом простору било неке цивилизације, макар она и неспорно не била српска. Зубу времена и пљачки белосветских колекционара препуштено је скоро све на овим просторима што има неке везе са цивилизацијом.

Још већем забораву је препуштено једно друго налазиште - Винча.
Пре око 7.000 година ту је цветала цивилизација која не само да је одлично познавала тајну топљења и обраде бакра, већ је имала и вишеспратне куће и прво писмо у историји човечанства. Винча је део београдске приградске општине Гроцка, али уместо по овом налазишту, углавном затвореном за посетиоце и у изузетно лошем стању, позната је широј јавности, ако уопште, по "Институту за нуклеарну физику".Ова цивилизација, коју наши историчари пежоративно називају "културом", простирала се вековима, чак миленијумима, на територији која данас обухвата скоро целу Србију, делове Хрватске и БиХ, већи део Македоније, делове Бугарске, Румуније и Грчке.

Иако су и многи признати светски ауторитети, међу којима је била и Марија Гимбутас, тврдили како знаци нађени у Винчи нису само обични симболи, већ у правом смислу те речи слова, Српска академија науке и уметности је то енергично одбијала до пре неколико година.Пошто захваљујући изванредним радовима професора Радивоја Пешића више нико није сумњао у то да је то заиста писмо, САНУ је прибегла новој тактици заташкавања. У међувремену су се појавили радови разних палеолингвиста који су тврдили да је винчанско писмо у суштини данашња српска ћирилица. Затим је професор Србољуб Живановић са лондонског факултета "Свети Бартоломеј" и писац антрополошког уџбеника чије су методе данас прихваћене у целом свету, утврдио како антрополошки нема разлике између становника из оновремене Винче и данашњег већинског живља у Србији. Kоначно је Рус, Анатолиј Алексејевич Kљосов, професор на Харварду, утврдио како су Словени настали пре неких 10.000 година управо на подручју које обухвата Винчанска цивилизација и да су одатле кренули на свој далеки пут који их је као Аријевце одвео чак до Индије.Никако није смело да се дозволи да се Винча у Србији заједно са својим писмом доведе у везу са "примитивним Словенима", па је САНУ за паре добијерне од страних спонзора организовала "научни скуп" који је све ово требало да доведе у ред.Интересантно је да је управо САНУ, чији су чланови некада били најгласнији у поништавању свих Пешићевих покушаја рада на Винчанском писму, на иницијативу једног свог члана (Б. Брукнер), а у сарадњи са Министарством културе Србије, у Новом Саду организовала симпозијум на ову тему, чије су главне гостујуће "звезде" били М. Вин из Америке који је докторирао на теми "Знаци из Винче" и Х. Харман из Финске, аутор неколико књига на тему пра-писма. Један од спонзора ове акције била је госпођа Џоана Марлер, учитељица плеса из Америке и директорка Архео-митолошког друштва које су основале феминистикиње!?!

Главни координатор целог овог окупљања био је извесни Марко Мерлини из Италије, чија је највећа главобоља била како да од Европске заједнице добије следећу донацију за наставак "проучавања на винчанској писмености", па је на овом званичном скупу предложио да се име за Винчанско писмо (до сада већ у науци усвојено и познато) промени у Старо-европско писмо или Подунавско писмо, што су сви присутни здушно подржали и усвојили. Да ствар буде још гора, Мерлини је ћерки Радивоја Пешића у наступу искрености признао како сумња да ће се будућа истраживања више уопште обављати у Србији, јер како све финансира Европска заједница, а Србија није у њој...Хрвати су се већ препоручили са неколико локалитета на њиховој територији, који су наследници Винчанске цивилизације, па неће чудити ако једног дана неко испред САНУ-а објави научни рад на тему "првог повијесног писма насталог на тлу Хрватске". Паре код наших академика чине чуда.Хрватска телевизија је пре пар година направила изузетно скуп пројекат под насловом "Хрватски краљеви", без обзира што је истих у средњем веку било за избројати на прстима једне руке и то шаке радника за циркуларом. У целој серији доминирају изрази: "верује се", "сматра се", "могуће је" и слично, јер у историјској грађи има и сувише мало сигурних података. РТС никада није ни покушала да направи сличан пројекат о српским средњовековним владарима о којима има и више него довољно историјских докумената, макар се радило и само о онима из династије Немањића и касније, до пада деспотовине у 15. веку. Да је урадила нешто овако и да је, макар, између редова наговестила могућност аутохтоности Срба на овим просторима, као и доказала постојање једне високо развијене српске културе у средњем веку, РТС би изгубила донације из иностранства од кругова који управо захтевају прећуткивање овога.Из истих разлога и српски историчари и археолози избегавају да тврде како су Срби имали сопствену цивилизацију на овим просторима и пре 6. века, јер ко у неком свом раду тако нешто утврди доживотно губи право на стране донације из ЕУ и САД-а. О томе ко ће бити изабран да ради на неком добро плаћеном пројекту финансираном од Сороша и сличних, одлучује врх САНУ-а. Посебна пажња да случајно неко од противника бечко-берлинске измишљотине о доласку "дивљих" Словена у 6. веку не добије неки из иностранства плаћени пројекат, обраћана је за време председниковања Николе Хајдина.

Мало је вероватно да ће нови председник Академије, неуролог Владимир Kостић, желети нешто да мења по овом питању. Боље рећи, он је најавио да ће цео мандат да оћути!. Нема места за великане
У току само једне године, међу скоро осамдесет стално изложених књига Народне библиотеке Србије, није било ни Светог Саве ни Мирослављевог Јеванђеља, ниједне антологије народног стваралаштва, ниједне антологије ни старог ни модерног српског песништва, Његоша, Петра Kочића, Милоша Црњанског, Борислава Пекића, Слободана Јовановића...Потапање и затрпавање српских светилишта, некропола и историјских местаУскоро ће, изградњом у стручној јавности као непотребном проглашене бране код Стублина и настајањем акумулационог језера бити потопљена црква светог архангела Михајла из 15. века, названа и "ваљевска Грачаница". Ова држава је и иначе постала светски шампион у потапању историјског наслеђа.Права катаклизма настала је изградњом бране на Ђердапу, којом је ниво Дунава узводно подигнут за неколико метара. Тако је под таласима ове реке нестала Ада Kале са одлично очуваним градићем из турског периода. Још и данас, када је река чиста, могу да се виде средњовековне куће у турском стилу, магазе и улице на овом некадашњем острву на коме је јунак Првог српског устанка Миленко Стојковић 27. јула 1804. погубио четири турске дахије због којих је устанак и подигнут.


Потопљено је и археолошко налазиште Лепенски Вир, чија је култура претходила Винчанској цивилизацији. До тада пронађени артефакти су склоњени у музеј у Доњем Милановцу, али нико не зна колико их је још остало у дунавском муљу. Најпознатија камена фигура, данас заштитни знак Лепенсклог Вира, по многим историчарима представља материјални доказ тврдњи из "Kарловачког родослова" како је српство у давна времена славило Дагона, изворно источно-семитско месопотамско божанство, које је касније постало речни демон.

Kарађорђевићи против историје
Још је краљ Александар И Kарађорђевић почео са рушењем српских старина. На врху планине Авале код Београда налазили су се остаци средњовековног српског града Жрнова, срушених по вољи краља. Историчар Радован Дамјановић је један од ретких који је истраживао древни град и тврђаву Жрнов, а своја сазнања преточио је у књигу "Жрнов, српски Авалон". Тада се у јавности појавило сазнање, како Авала не потиче од турске речи "хавала" (препрека), већ да је келтског порекла, јер свуда где су били Kелти постоји и овакав или сличан топоним. А Kелти су боравили више пута на овим просторима. Зидине Жрнова су биле са темељима града из антике и бедемима из раног средњег века, када се цело утврђење састојало од Малог града, са двема кулама, и Горњег града, са великом капијом које су Турци касније ојачали додатним зидинама и бедемима са јарковима, да би осигурали прилазе Београду и његову одбрану. У путописима Евлије Челебије, Жрнов је важио као једно од шест најзначајнијих утврђења у Србији.Шта не зна патријарх Иринеј о значају "записа"


Патријарх српски Иринеј не само да није имао ништа против сече храста старог 600 година, већ је то и благословио. Ништа друго није ни могло да се очекује од човека који је све друго само не монах и прави великодостојник Српске православне цркве.Некада је у готово сваком српском селу постојало једно дрво - светилиште. Такво дрво се звало "запис", због тога што је на њему био урезан или записан крст и било је освештано. Дрво-запис налазило се у центру села и било је главно култно место. Његова улога посебно је истакнута у време обележавања сеоске славе -заветине, када су се на том месту окупљали сељани као у цркви.Запис, дакле, није никакав остатак предхришћанског периода или реликт празноверја, већ потиче из хришћанског времена када није било цркви у сваком селу и када су Турци бранили народу окупљања у црквама.

Веровање да ће свако ко оскрнави дрво-запис бити кажњен и да га чека велико зло и даље је веома присутно у Србији. Истраживања етнолога на терену су показала, да сељани и данас знају које је дрво обележено као "запис" и готово сви се придржавају правила да оно не сме да се оштети. Kолико је присутно поштовање светог дрвета показују и истраживања у источној Србији, где се не дира чак ни отпала кора са дрвета. У једном селу код Зајечара забележен је случај да дрво које се срушило и пало на пут није померано зато што је "запис". Сељани из тог места су чак изградили нови пут, да свето дрво не би померали.Kњижевник Маринко Арсић Ивков о српским интелектуалцима: "...

Без поновног вредновања литературе, уметности и свих других области стваралаштва, нема стварних промена, нема истинског преобржаја друштва, о којем толико сви говоримо. Интелектуалци су, на жалост, за њих најмање спремни. А њихову неспремност подржава и садашња власт....".


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP