Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 17302
Sadržaj : 8317
Broj pregleda : 5353220
Ko je na sajtu?
Imamo 106 gosta na mreži

У СРБИЈИ НИШТА НОВО, А НИ КОД МЕНЕ


07.11.2015.
Пише : Слободан М.Маричић

О, баш сам се обрадовао, када сам погледао преглед посета на сајту у септембру и октобру. Када се протеклих година радило „ пуном паром“ месечно је било редовно око педесет и нешто хиљада посетилаца.


Скоро две године од како сам „последњи мохиканац“ на овом послу, број посета логично опада. Ето цело лето и још месец дана нисам написао нити поставио било шта на сајт. И зачудо, погледам статистику посета од пролетос иако без нових вести и прилога број се усталио на око двадесет хиљада месечно. То ми говори да нисам погрешио што сам наставио да одржавам ову моју комуникацију са непознатим пријатељима или можда више одговара симпатизерима, који овде могу да прочитају занимљиве ствари . Зато обећавам бићу вреднији.

Када седнем да пишем имам увек прво јаку потребу да пишем о прошлим временима и неким лепим данима из младости, а тек онда о ономе што нас мучи данас : физички , психички, материјално, патриотски, породично па и емотивно. Знам да нисам нека фаца која би требала да направи мемоаре нити бих, чак и да их напишем имао могућности да их презентујем како то чине „ велики писци „ нове српске списатељске сцене.  Али мислим да бих имао доста тога занимљивог да испричам, јер сам се родио овде између Чубуре и Крста, растао са овим градом као клинац, па као младић га прошпартао уздуж и попреко стотине пута, и потом пропутовао пола света и срео разне и чудне људе. Али да не буде самохваљење - јер сам рекао да желим  причати о Београду. Био сам често и на Новом Београду, само што се он није у време моје младости тако звао. Када смо прелазили преко моста на Сави , јединог који је тада постојао да би одмах ту у близини у барама и буквално мочвари брали бамбусе и локвање, било је као да смо негде у Кореји или некој далеко источној земљи где има бамбуса, егзотичног биља и змија. Онда би се локвањима око врата шетали Кнез Михајловом, једном страном до Градске библиотеке до Калиша, па другом назад до Америчке читаонице и тако пар пута. Да, баш као и у свим паланкама у унутрашњости.

А те баре и мочвара су се простирале далеко, скоро до новог аеродрома у изградњи.  Земун је тада био као заспали неки градић  из прошлости. Мали, лепо скоцкан и почињао је ту одмах после данашњег YУ бизнис центра. Мала Железничка станица – Земун била је одмах десно преко пута хотела Југославије или како се већ данас зове. Наравно, хотел ће настати много, много касније. Није ми јасно зашто су срушили ту лепу зграду станице која је била сазидана од лепе печене биране цигле у неком микс стилу, која би данас била баш украс и подсећала на она стара времена.

Када причам о том старом - Новом Београду то ме увек подсети на један доживљај док сам био клинац од пет, шест година, ваљда. Прво летовање на мору преко синдиката као награда моме оцу коју је добио за неке заслуге у изградњи, итд, итд. И као за све раднике у то време: бања, планине или море све џабака, а ми рецимо педесете на пут у прелепе Тучепе код Макарске. Ћале опуштено као и сваки ударник – баја, мало се зезне са прорачуном времена и када дођосмо на београдску железничку станицу само смо могли да машемо са осталима, јер је воз – управо одлазио. Међутим, Ћале мене и Кеву брже боље изведе напоље, па у један такси који је стајао испред улаза - правац Земун. Таксиста лакоћом кроз празну Карађорђеву, па на мост  и право путем који је ишао поред Дунавског рукавца, па данашње „Вечне вутре“  и ето ти станице. И тако сам први пут угледао ту малу прелепу зграду Железничке станице Земун са два перона.  А наш воз после десетак минута обилажења тадашњег „Новог Београда на барама и води“  ето дође и стаде на својој првој станици, где међу малобројнима уђосмо и ми. Какво изненађење за наше пријатеље са којима смо делили купе и који су нас већ отписали као путнике за море. Тих неколико минута стајања на станици гледао сам саксије са цвећем, мале баштице са ружама са обе  стране улаза – излаза те лепе зграде и чинило ми се да сам прошао кроз нека врата  и као Алиса ушао у земљу чуда. Успомене на моје прво путовање возом, па први пут на мору и укус слане воде који и данас могу да дочарам, увек су везане за слику те Железничке станице Земун, које одавно нема. Додуше, шта је све отада порушено, вероватно да код оно мало живих старих  Београђана изазивало стање сете.

Када год смо се тих педесетих спуштали низ Балканску улицу према Сави, у то време баш када су се неки (данас познати и уважени Београђани) пењали уз Балканску, прашњави, зевајући лево десно у излоге црвених очију од прашине и дима из воза који их је доводио из њихових вукојебина  широм Југославије,  а виђу и из Црне Горе, сваки пут најмање сат смо проводили гледајући плакате и слике из филмова  у улазу најпознатијег београдског биоскопа - 20 Октобар на почетку или на крају Балканске - тог коридора за  цивилизацију свих дођоша. Тај биоскоп био је јединствен, ја мислим не само у Југославији, већ и на Балкану. Постојале су две сале  са око двестотинак места. Представе су почињале од десет пре подне, па тако опет следећа сваког сата до десет увече. Друга је прву представу имала сат касније , па такође до поноћи заредом. Преподневне представе су се звале „ Матине“ и карте су биле јефтиније од оних вечерњих од шест. Најјефтиније су биле карте за прва три реда, јер си морао да искривиш врат да би видео нешто на платну, које је било на једва два, три метра од првог реда столица.  У једној сали су готово без изузетка приказивани „каубојски филмови“ како смо их звали, а у другој авантуристички и криминални. За сваки филм у ходнику испред улаза су у излозима изложили плакате и слике из филмова. Незаборавни Џон Вејн – најбољи каубој, Џејмс Кегни – најбољи ганстер, Хемфри Богарт – шармер због кога су се убијале рибе, на филму, наравно и лепотице чијих се имена скоро више не сећам, осим Марлене Дитрих.

Тада смо први пут у неком филму видели како нека од тих глумица из наших снова, у кади пуној пене депилира или брије ноге. А после тога и легендарног „Бала води“ пред очима су нам биле само лепе , беле, дугачке и обријане или депилиране женске ноге. Онда смо почели да зезамо наше другарице или жене по крају питањима: зашто носе „длакаве чарапе“ што је очито имало резултата, јер су длакаве ноге  убрзо нестале са београдских улица. Али зато нисмо имали резултата у искорењивању бркова „ала Клерк Гебл“ код многих жена и баба у крају. Сећам се једне такве бабе из улице Жарка Зрењанина баш преко пута „Радничког“која је имала баш густе бркове и притом  пушила лулу. Јеботе,  трчали смо поред њеног дворишта да је не видимо и да нас не урекне . А можда је та баба била - деда и претеча ових ЛГБТ, који се облаче у женске хаљине, ко зна. Ето наметну ми се и сећање на једну брзопотезну авантуру из младих дана, када сам у љубавној игри осетио да ми бриди лице од грљења и љубљења са партнерком. Коначно сам скапирао да ми је партнерка са грудима број пет, била препуна не само секс-хормона, већ и оних који дају бујну косу, длакаве ноге и браду ( коју очито није стигла да добро избрије). Али,  када имаш 17 година, када ти панталоне постану тесне и када је мрак  - човек мора бити спреман и на мале жртве.

Па ето испричао сам нешто и Београду и уметнуо опет  неки свој доживљај. И сад када нам је садашња елита пуна педера, лезбејки и травестита, када имамо ту геј параду, као доказ културолошког напретка, не би ме чудило да негде на улици не видимо и ону
„ Курчиту“ са Евровизије са брковима и брадом  какву имају неке наше владике.  И да извините, можда ви знате одговор како воде љубав две такве Курчите, да простите опет, од напред или одпозади ? 

На крају да кажем, ма било је педера у Београду и раније, у нашој младости. Није их било много, или су се добро крили, али  табали смо их где год смо их срели. Ко би тада и помислио да ће једног дана у Београду  да укину  Првомајску, а уведу Параду педера.


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP