Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 17302
Sadržaj : 8317
Broj pregleda : 5353222
Ko je na sajtu?
Imamo 108 gosta na mreži

КАДА БИ МЕ НЕКО ПИТАО О ЖИВОТУ.....


23.12.2015.

Пише : Слободан М.Маричић

Углавном не волим да причам са онима који покушавају у разговору или кроз медије да ми тумаче или наметну свој атеистички, религијски или научни став о животу. 

Али зато обожавам да о животу причам са «сродним душама»  - онима за које мислим  да сам их идентификовао као такве, и онима који се озбиљно занимају за езотерију, паранормално и парапсихологију. Онима који читају моје текстове не треба да објашњавам шта су то «Сродне душе», а онима који не знају, нека прегледају различите текстове у рубрици  Икс – фајл или потраже у мојој књизи "Лексикон парапсихологије". Такође, нећу тумачити ни друге евентуалне изразе које љубитељи езотерије углавном већ познају. Дакле, ако би ме неко то питао : одговорио бих му да већ више деценија верујем у вечни живот и бесмртност (душе) свих живих бића и по космичким законима вечну везу између одређених особа. Неки људи, читали смо и чули о томе,  могу да „осете“ или “препознају” да су нешто већ једном доживели или да су већ живели, некад и негде. Неки од њих препознају места и људе и некако «знају» или осећају да ће живети опет , а да је наш садашњи живот само један од многих  у низу оних који су прошли и оних који ће доћи, опет. Тако мислим (и) ја.

Многи људи се у зрелим годинама, неки и раније, а можда ви драги читаоци  питају,  да ли су живот (про) живели срећно, осетили и доживели оно што песници и писци зову : најузвишенијим  осећањима: искрену љубав, срећу и јесу ли испунили мисију свог овоземаљског битисања ? О томе  и ја већ дуго и све чешће размишљам. Мени је, рекао бих, било судбоносно, што ми је давно у тридесетим речено нешто веома важно, приликом једног од бројних сусрета са људима , који су о тајнама живота, (и о мени самом) много више знали од мене. То «нешто» ми је одредило и будуће понашање, према ближњима и људима уопште, дакле цео живот. Једно је било неочекивано «виђење» и казивање ми, мог будућег живота, које се у целости остварило. И следеће је само укратко, закључак који ми се утиснуо у свест, да у највећим дубинама моје подсвести постоји једно неодређено сећање на неку  узвишену, вечну и јединствену љубав коју сам доживео некада у неком свом ранијем животу. То је толико утицало на мене, да сам  готово  опседнут «трагањем».  И како ми је казано, иста је у својој универзалности, савршености, потпуности и узвишености далеко превазила све друге (кармичке) љубави и оно што ми је било ко у том смислу у овом животу могао пружити. Иако, неки сусрети, односи, емоције и догађања са неким особама (читај сродним душама), нису могли бити искренији, потпунији или снажнији. Та, ко зна када доживљена љубав са несумњиво најсроднијом душом у свим мојим инкарнацијама , одредила ми је линију живота, прати ме и у овом , рекао бих, са обостраном космичком тежњом да се опет духовно спојимо. Судећи по мојим одмаклим годинама, пратиће ме вероватно и у следећој инкарнацији. Рекао сам да већ дуго имам неки неодређени али снажан  осећај “препознавања”, назваћу то тако, појединих особа за које сматрам да смо у мојим инкарнацијама били блиски, наклоњени ми или били уз мене, као моји вечни пријатељи, па закључујем , да ће по законима Карме, тако бити и у мојим и њиховим будућим животима. То ме испуњава срећом и буди радозналост – хоћу ли ја те особе  у нашим будућим животима  некако  “препознати” .  Све то је, како рекох, последњих деценија мог живота утицало да постанем «трагач» за неким озбиљним животним питањима, посебно за мојом вечном сродном душом коју познаје само мој спирит ( а моја будућа монада), са којом сам се у неком животу срео једном или можда више пута, а можда опет у неком следећем животу.

Овде морам да нагласим  да се напред и уопште, не случајно, више пута позивам на Карму и будистичка мишљења, а узрок томе је утисак који сам стекао, када сам преводио и уређивао књигу «Будистички катехизам» ( види на сајту) да је Будизам једна јако и лако разумљива и пријемчива религија, мада је Будисти не доживљавају као религију, већ као целокупни начин живота. Крштен сам по православном обреду  и дефинитивно поштујем православне обичаје и традицију. Међутим, многе цитате о животу, тумачења, народне обичаје и пословице који постоје у нашем Православљу, налазим  и као изводе из контекста Будистичког катехизма ( и, или обрнуто ), а посебно у закону Карме и нашим пословицама. Отуда сам одавно прихватио нека тумачења сопственог живота са становишта Будизма. Ја мислим да људима који трагају за суштином живота и животном истином, у одређеном тренутку стечена духовна знања, искуство  и достигнута мудрост наметну  и размишљање о узроцима кључних догађаја у свом или нечијем животу: животној судбини, срећи или несрећи, успеху или неуспеху, здрављу, болести и сл. Рекао бих да се таква размишљања више формирају  о туђим животима и судбинама : тешкоћама, несрећама, болести и то више него о срећним стварима и животу без терета. Ређе о свом. И онда се поставља питање да ли смо ми, или нека особа која је например несрећна и пати, на било који начин,  неким својим ранијим делањем некако могли избећи или смањити свој доцнији душевни или физички бол, своју муку , болест или страдање или невоље својих ближњих. Много пута сам се срео у литератури са тумачењем да су по Карми те последице, како већ рекох, због нечег увек  непогрешиво “заслужене”. И када сам потом размишљао о познатом ми животу и судбинама неких људи око мене ( па и сасвим ми блиских) који су стављени на тешка искушења због страдања од болести, смрти ближњих или неких других животних тегоба, нашао сам са својим скромним знањима по правилу, скоро увек неки траг лоше Карме. То, на основу неких поступака у њиховом животу који су ми били познати , који су се понекад чак чинили лакомисленим, али се доцније показало да су у суштини имали последице по друге , а касније и њих саме. Примера имам доста и не верујем у случајност. 

Иако у одређеној езотеријској литератури, која се некако , рекао бих, «наслања» на Будизам стоји генерално, да човек у следећој инкарнацији « испашта» своје грешке, превише сам опет имао  примера да би било случајно, код којих сам нашао, како се код нас каже « « да су за живота "страдавали"  због неког греха» који су починили. У нашем народу постоји обичај да се у таквим случајевима каже:  « То га је / њу из(ј)ело» .  У преводу :  грижа савести или нека болест истих, били су узроци здравствених проблема и, или њихове смрти . Ово је свакако у многоме утицало на моје садашње, доста другачије схватање и разумевање сопствене судбине, падова и уздизања у каријери и животу, судбине чланова моје породице, судбине људи око мене и многих познаника. Коначно сам прихватио да уобичајено људско саосећање којим сам био често у таквим приликама испуњен, понекад можда и пренаглашено, коначно је постало „разумевање“ животног (кармичког пута и судбине) којим су прошли (доживели) ти људи, које источнјаци и будисти стоички прихватају.  Било би поједностављено закључити да смиреност којом будистичка религија прихвата (прима)  различите, а посебно трагичне судбине својих ближњих и људи око себе, без очајања и превише изражених емоција, представља генерално одсуство емпатије. Никако,  јер например и значајне позитивне догађаје, будисти  примају такође без еуфорије само са примереном радошћу.  Тако желим рећи, да то не значи да ја (више) са туђом патњом уопште или мање саосећам. Не ! Него негде ( «позади» у свести ) имам  снажан осећај да ти догађаји кроз које поменути људи пролазе, вероватно, су само последица неког њиховог некадашњег погрешног избора у животу – њихове мање или веће лоше одлуке. То није увек  баш пријатан осећај.

Са рекао бих, значајном количином информација  о животу, које нисам још успео на почетку своје осме деценије живота да коначно спакујем у фајлове најважнијих знања о животу, закључио сам ипак, по овом питању, да су по закону Карме пред сваким разумним бићем у свакој животној ситуацији увек најмање бар два избора делања. Из њиховог избора се касније рађају различите последице, велике или мале, добре или лоше, од којих зависе његови будући земаљски и космички путеви и судбина, живот и смрт. Дакле, сваки наш (нови или следећи) живот без обзира какав је, прилика је да (опет) чинимо грешке, или да (под/не)свесно или свесно исправљамо оне грешке, које смо можда начинили у нашим претходним животима и тако напредујемо. Или опет (под)свесно или несвесно ћемо да их понављамо, чинимо друге, па ћемо због тога стагнирати у спиритуалном развоју  или испаштати у нашој следећој инкарнацији.

Закон Карме каже између осталог : “ Што веће грешке - то  веће патње - што веће патње - то дубље просвећење”.  Знамо да је Христ изабрао најтежи пут, због чега је награђен вечним животом. Али ту се , гледајући живот , смрт и  васкрсење Христа паралелно кроз обе религије , Будизам и Хришћанство намеће (мени ) једна дилема за коју додуше  имам једно тумачење  са намером да  покушам мојим скромним знањем показати сличност у позитивном ставу и сагласју обе. Ако је тумачити по закону Карме, онда је Христ избором пута страдања за све људе,  «окајао» неке своје раније кармичке дугове. Међутим по хришћанском тумачењу Христ се родио као безгрешан, безгрешно зачет, (да ли као нова инкарнација или први пут), а пут страдања изабрао је сам милосрђем и мудрошћу. Значи у свом ( првом ?) животу се није према ником огрешио, да би му по Карми било одређено да доживи такву судбину.  Проблем за разумевање за шта је онда кажњен, посебно уз учење  о безгрешном зачећу Христа и непознаницу о његовом ранијем евентуалном животу, постојању – инкарнацији. Разјашњење ове ( моје ) дилеме пратећи логику, је, да неки дубљи и виши разлог Христовог страдања ( треба да ) постоји тумачећи то по Закону Карме.  Тако бих за себе разрешио ту дилему закључком да је Христ заправо реинкарнација Адама ( који се помиње у Библији, Торама, Курану и сл.)  Дакле, Адам је начинио грех, ( не зато што је са Евом појео забрањену јабуку, него што је са њом  имао секс у Рају  и створио потомке и људску расу) , за који је грех, он ( Адам) у (новој) инкарнацији као Христ, морао да испашта. Тако су Хришћанство и Будизам  по овом питању, које је по мени важно за разумевање разлога Христовог жртвовања,  у сагласју. Надам се да нећу овим својим лаичким тумачењем ових  религијских питања (ни чим изазван ), бити означен као православни јеретик и изопштен. 

Морам да кажем, да ово не би изгледало као нека моја "последња исповест"  да се надам да и ви, драги моји читаоци размишљате ( ни чим изазвани ) о најразличитијим питањима живота свога или свеколиког. Само је питање ,  желите ли да своја размишљања поделите са другима или не. Ја размену сматрам корисном.

Што се мене тиче не знам чему или коме треба да захвалим , јер нисам (до сада) прошао кроз неке патње, које ми нису биле подношљиве, јер су биле у животу углавном уобичајене. Можда сам их подносио у неким ранијим животима, да би у овом овоземаљском   учинио мање грешака?  А моја оцена о тежини мојих грешака које сам направио и о греху или неправдама које су можда мени или блиским ми особама из мога живота учињене, је наравно субјективна. Зато бих рекао : « нисам безгрешан, али нисам ни крив».  На жалост, из много разлога, пре свега неразумевања и различитих погледа на ову стварност и живот око нас, како је ја сагледавам или други до којих ми је стало, нисам био у могућности поделити ова размишљања  и са онима за које како рекох “осећам” да су били  некад, данас су и биће у будућности (ваљда)после овог мог и нашег живота  поново моје “кармичко окружење и  космичка породица”. Зато ме пред неминовни растанак са садашњим земаљским животом без размене ових информација, осећаја, објашњења или разумевања са њима, испуњава често оно што зову онтолошка туга. Прво, јер мој одлазак из живота, који ће се без мене наставити у мом досадашњем окружењу, не могу примити  равнодушно . Друго, мислим да сам доживео многе несвакидашње ствари , меморисао у души необичне људе и догађаје, а до сада нисам нашао некога, са ким бих то све поделио.

Међутим, дубоким веровањем у бесмртност (и моје) душе  и наставак живота после овог живота, могу савладати ту пре-носталгију и дубоко укорењени став већине људи о физичкој смрти као - трајном растанку. На неки посебан начин  сам задовољан,  јер верујем да ћу се кад «одем» вратити тамо негде где вечно припадам, одакле сам и дошао. Готово литерарно замишљам да ће моја душа бити окружена спиритима и монадама , који су моја вечна космичка породица, а отишли су пре мене.  Некако замишљам, да ће ме у бесконачне дубине космоса пратити много искри - спирита хиљадугодишњих пријатеља, мојих најдражих предака, пријатеља, другова, дечијих и зрелих љубави. Када моје астрално тело одлебди негде у бескрај , а потом избледи и од њега остане само есенција мојих живота и сећања, замишљам  како ће моје "духовно око" у тим искрама препознати све душе особа са којима сам од мога постања ступио у неки духовни однос, укључивши сва жива бића, и моје кућне љубимце са којима сам остваривао, често невероватну спиритуалну везу.

Све што ми се у овом животу лепо, а некад чак предивно и невероватно дешавало најлакше сам себи могу објаснити само Кармом и последицом мога делања  у ранијим животима, исто као и оно мање лепо, или ружно што сам такође доживео. Таквим размишљањима све више савлађујем природан страх од физичке смрти, која одувек за сваког човека значи неумољиви крај физичког битисања и постојања. То што се кроз прозивање на Закона Карме често позивам на искуства будистичког учења о животу,  је прво због мог првог духовног учитеља и пријатеља, као и због будистичке литературе и погледа које сматрам у многоме сличним православном. То је само моје мишљење , у добром делу засновано на томе, што ми је значајно « покрило»  празнине у мом скромном познавању библије.

Да сам написао горе поменуту књигу и ово напред, захвалан сам др. Ко Е Луен Ко-у са универзитета у Рангуну, који ме је «извео» на стазу истраживања тајни живота давне 1976.године. Веома сам захвалан двојици астролога из Београда (од којих немам дозволу за објављивање имена ), који су ми израдили моју наталну карту, а потом регресивно истраживање исте и потврдили најважнија «виђења» др. Ко Е Луен Ко-а , која су се у свему обистинила. Захвалност дугујем саветима и мишљењу Учитеља традиционалних кинеских знања Дитеру Баусу, мистику који ми је открио неколико важних ствари у сагледавању моје кармичке прошлости. Коначно, морам да изразим моју безграничну захвалност Блаженопочившем Оцу Тадеју, игуману Манастира Витовница, који ми је 1983/4 у правом тренутку помогао, прихватио ме као духовни отац и вратио ме на пут духовности. Од њега сам научио да размишљам много шире и дубље, као и шта су, и зашто су важни смерност и кајање, и чуо многе корисне, а тада непојмњиве ми ствари, које су ми се вечно утиснуле у сећање.  

И сад ваљда би требало да пошаљем неку поруку, кажем неку мудру мисао ...

Ништа ми не пада на памет осим изреке :  «Мисли позитивно»  или још боље : « Мисли увек позитивно» . Ово није само парола. Ово је порука са дубоким смислом према већ вековном ставу Езотерије о аналогији која произилази из Закона Хермеса Трисмегистоса, који говори : « Како је горе, тако је и доле» . У преводу за лаике : « Како је у психичкој слици (спиритуалном свету) , тако је и у физичкој реалности» . Или још разумљивије, мисли добро, добићеш добро, и обрнуто. За ово гарантујем да функционише.

Ето, то је оно што бих имао рећи некоме, ако би ме питао нешто о  (мом) животу....... 

 


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP