Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 17952
Sadržaj : 8317
Broj pregleda : 5400067
Ko je na sajtu?
Imamo 63 gosta i 1 člana na mreži

ПАНДУРСКИ ЗАКОН


23.01.2016.
Пише : Слободан М.Маричић

Ових дана Скупштина расправља о Закону о полицији или народски: Пандурском закону.

Кажу да је Књаз Милош увео Пандурску службу упосливши стотинак момака да се старају о реду и миру у тадашњој Србији. Овлашћења су им била вероватно иста као и данас: да се шеткају и мрко гледају око себе, а по потреби, тада  моткама а данас пендрецима, утерују у ред и дисциплинују пијанце, барабе и оне који су говорили против власти.  Шта се променило од тада ? Па не много. Пандури и данас туку исто, и тачно знају где треба да бију : шамарање тек толико за опомену да се зна ко је власт, па онда пендреком да се запамти добро сусрет са представницима закона, све до  лекције за најнепослушније - „месец дана пишања крви“ од ударања по бубрезима.

Данас међутим има финеса, па уместо да псују кад те бију, пандури говоре: извини што морам да те бијем, али то ми се бодује у каријерном напредовању, па ти онда пружају могућност да бираш хоћеш ли пендрек по глави, леђима или у муда и сл. Не баш ретко батине попије и неко ко се затекао на погрешном месту у погрешно време,  па се онда пандури извину и кажу ти да си добар грађанин и да ти опраштају што су те ни кривог ни дужног пребили, а ти лепо да заборавиш све, као да ништа није било.

Колико ме сећање служи тај израз „пандур“ је некако одувек, мислим после рата био најпопуларнији и задржао се до данас. Пре рата у „трулој“ Југославији органи реда и мира звали су се жандари. После рата представнике нове народне милиције непоћудни грађани су наставили да неко време тако зову. После су се мењали називи: пандури, жандари, дротови, мурјаци, пубови, милкани, плавци, па чак и керови. Својевремено оне пандуре на моторима са великим белим смешним шлемовима на главама и великим белим рукавицама звали смо „Марсовцима“. Е они су имали специјалитет. Пошто су рукавице на горњем делу шаке и зглоба имале ушивен метални заштитник, ти марсовци тукли су "кад треба" по глави – рукавицама. То је изгледало наивно, као када су се господа некада шамарала белим рукавицама, само што се од ових марсовачких падало у несвест. Моја маленкост је у младости имала прилике да „опроба“ два метода дисциплиновања : пендрек и рукавицу. Пендрек приликом покушаја да прескочим зид и уђем у башту Радничког да гледам неки бокс меч, где ме пендрек стиже на сред зида. Плави отисак пола на дупету пола на леђима носио сам поносно месец дана. Што кажу пандур ме треснуо баш - од срца мислим срчано. Рукавицу сам „попио“ по врату и потиљку када сам са другарима стајао у групи испред некадашње кафане „Домовина „ код „Вука“ и нисмо се разишли довољно брзо по налогу једног „Марсовца“ . Тај Марсовац полако сиђе са мотора скиде рукавице онако лагано, као хоће нешто да нам каже, па распали рукавицом  лево, десно кога је где закачио. Да је болело јесте, али није било трагова.

После рата у педесетим и шездесетим пандури су били дођоши – ратни ветерани из Крватске и Босне, прави батинаши, неписмени грмаљи са којима није било приче. Сваки кварт имао је свога пандура који се кретао унаоколо и „ чувао ред“ . Кога је он од нас  „ генерације беспризорних “  како су нас звали ( нас младу бунтовну омладину тог времена у фармеркама и патикама ) узео на зуб, тај је најебао и боље му је било да се сели. Имали су не знам како, право да ти у било које доба звоне на врата и питају родитеље јеси ли код куће или да шећка испред куће и гледа ко ти долази или одлази. Тако да смо због тих квартовских полицајаца ми са "Крста" одлазили даље код Вука испред Домовине ( тада се говорило код Каменовића) или негде на Чубуру и лево, десно. Они нису јурили за нама у плавим шињелима до земље а нису ни имали шансе, али су нас зато чекали у правим заседама, ако смо правили нека мала или већа срања. Али све то због чега смо би некад били „прогањани“  од поменуте народне власти било је смешно и невино у односу на данашње сукобе полиције и омладине и навијача. Наши „грехови“ су најчешће били : покушаји да уђемо на утакмице, бокс мечеве или друге приредбе преко ограде или кроз њу, стајање / блејање у групи на ћошковима нарочито када падне мрак, играње малог фудбала или игра између две ватре на улици, вожња колица на куглагерима, па и кешање на трамвај или качење зими на камионе или љубљење и мало ватања са девојком у неком ћошку.

Онда су квартовски полицајци добили такозване „ Светларнике“  - на ћошковима улица су постављени купасти гвоздени носачи око 170 см.висине на чијем се врху налазило црвено светло. У кутији испод  светла , која се закључавала налазио се телефон и повремено су из општинске полицијске станице позивали број тог и тог „Светларника“ на коме се палило црвено светло као знак квартовском пандуру да се јави.  Свако мало они су виркали из околних улица да провере „ да ли зове централа“ и у том случају трчали су без даха да што пре чују глас „начелника“ . Е ту је дошло наших пет минута. Прво смо викали пандурима „ Светло, светло“ – када се заиста палило. Доцније смо им попили памет вичући иза угла свако мало: „ Светло, светло“ и када се није палило. Пандури су тако џаба спадали са ногу и јебали нам све по списку, јер нису смели да пропусте да дођу и да не провере. Е онда су почеле светиљке да „ пуцају“ и кад није била мраза, док коначно неки старији „беспризорни“ нису моделирали оне железничарске кључеве и у трен ока отварали кутије и односили слушалице (телефон је био причвршћен ). Тако су „Светларници“ отишли у историју, као и пандури ратни ветерани. Онда су дошли нови, који су се возили прво плавим фићама, па онда са тристаћима са радио станицама ( Централа позив : Пфу, Пфу : Морава зове Саву – Одговор : Сава није у возилу, купује бурек !  Пфу, Пфу, ало, овде Морава – одговори само шифровано..само шифровано ! ) а укључивали су ротације углавном када су се потукли лопови и сељаци на пијаци, јер озбиљног криминала на улицама није било. Онда дођоше мотороле и даље већ како је било знају и најмлађи.

Е сад у вези Пандурског закона у Скупштини.  То се све сада ради чујем на ТВ на научној бази : надзорне камере, прислушкивање, бубице и вашке, као превентива, али нисам чуо да се дискутује колико пута сме да те удари пандур и зашто, у које место од главе до пете, чиме сме да те удара осим песницом и сл. Ето, то табање ( некад популарни израз за тучу и млаћење) од стране органа државе остало је исто од Милоша до данас.

Пандур и жандар и данас може те бије, када хоће, где хоће и колико му воља. Ајд кажите да није тако? А специјалац, е тај може и да те убије ако си се замерио неком политичару који шмрче, тргује са аутомобилима, белим робљем, муља са свим и свачим, а може и да му се омакне – случајно. То кажем, јер се све то издешавало и дешава се и данас у овој Србији.

И сад чујем у парламенту партија ЛСД , (што ми познато име), хоће у новом пандурском закону да озакони војвођанску полицију. Они ће како рече прволигашки шеф, да поставе рампу на мосту Газели ( дотле је ваљда по њима покрајина Војводина), па ће опет ваљда ту да контролишу српске и војвођанске пасоше, што их је не тако давно тај шеф ЛСД, шатро боем и љубитељ кафанских уметница, показивао и промовисао на неким конференцијама за штампу. Борба у парламенту јеботе миш, навалили аутономаши ко осице, те покрајина има ово право, те заштита мањиња, па заштита већина, натежи, држи, вуци, навуци,  баба за деду Мићуна, Мићун за европску демократију, ал извући - не могу.  

И сад опет да се вратим мало уназад до осамдесетих. Тада је заиста постојала војвођанска полиција (тада још милиција)  која је према оној песми, „тренирала строгоћу“ нарочито саобраћајци када виде „србијанске „таблице. Доживео сам пар пута да ме зауставе и прегледају ми ауто као нарко дилерима у Америци. Увек сам платио казну за нешто, јер је то било најједноставније. Заиста. Курчили су се свуда где су се појављивали „агресори“ из Србије и било је свачега. Српска тј. полиција централне Србије и покрајинска сарађивале су као сада наша и шиптарска, дакле ови су тукли са једне, а  други са друге стране. Е онда дође Слоба, укину им покрајинску полицију и почисти главне зајебанте из политике очас посла. Кажу данас да су били лепо уређено друштво за пример остатку Србије, али их ето угњетавачи зауставише у развоју и напретку још тада у ЕУ - Слободну Европу.  И од досовске контра револуције, један предебели чланак стално говори о томе шта је све закинуто Војводини : од пасоша, личних карти, пара, власти и самосталног војвођанског пендерака, мислим полиције. А опала и производња чварака џигерњаче и беле сланине.

Дебата у скупштини o Закону о полицији још траје и нисам још досад видео, да осим сумњивих мушких и неке недоје...  бабе тако ватрено износе своја мишљења о потреби стварања аутономне, јелте војвођанске полиције. И колико видим, што би рекао сељак из централне Србије „ од ту ствар неће биде ништа“. Е сад баш ако хоће, мислим баш,баш, па добро да пробамо да им поставимо за пробу једно 100 „Светларника“, тек да видимо како  ће се уклопе када зове централа. А ја би волео да седим у централи и да проверавам,  јел су стално на "борбеним положајима".

Толико за данас.

  


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP