Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 17952
Sadržaj : 8317
Broj pregleda : 5400043
Ko je na sajtu?
Imamo 40 gosta i 1 člana na mreži

ВЕРНИК АЛИ НЕ У ТОРУ СА СТАДОМ


25.12.2016.
Пише : Слободан М.Маричић
 
Било је то јесенас ове 2016. године, на први кишни дан после Михољског лета. Захладнило. 
 
Дошао дан да извршим једну обавезу, коју сам дао пре скоро четврт века. То је било путовање у манастир Витовницу. Са мном кренуше један дугогодишњи другар, па још један, иначе познати глумац , дечији забављач и познати хуманиста и опет од другара другар, мислим неки бивши спортиста, ваљда. Сви верујући људи у некој вези са Витовницом. Невероватно колико је време прошло, а  одиграло се како је речено. Манастир је постао познат, рекао бих, више зато што је у њему дуго година био монах по имену отац Тадеј иначе игуман манастира, (однедавно читам, прозван „ Свети Отац Тадеј Витовнички“, него чињеница да црква датира из 14. века у чији је зид узидана камена коцка са  текстом на старословенском, на којој наводно пише нешто о неком храму на том месту из времена од  неколико стотина година раније. Од како сам тамо био први пут с пролећа 1983. године, па до последње посете манастиру, сећам се да смо тог монаха звали само „Отац Тадеј“, ређе Игуман. Први пут сам тамо отишао на наговор моје школске другарице из Шесте београдске гимназије и њеног брата . И наравно био сам усхићен, као вероватно и већина других који су тражили неку духовну помоћ. Додуше имао сам од ње , иначе баш посвећене вернице,пред одлазак добар „брифинг“ у смислу где и коме идемо. Да ли сам био верник тада ? Извесно нисам и припадао сам групи људи која размишља и данас у смислу : „ Ту ( у вери) сигурно нешто постоји, али не знам шта !?
 
Ова моја прича је истинито сведочење о оцу Тадеју каквог сам га ја упознао и познавао из тог времена када није био толико промовисан. Када сам га први пут срео, то је био виталан старчић, онизак, кошчат, али врло покретан. На лицу је имао неки благ осмех човека који је миран и задовољан, избалансиран у души и спреман да тај свој мир подели са другим. Прескачући сада све за читаоца небитне детаље приликом тог првог доласка казаћу како сам постао његов духовни син, а он мој духовни отац. „ Ааа, па ти си много грешио у животу“  : рече ми Отац Тадеј одмах, у том првом, очи у очи разговору . „Јесам, Оче, грешио сам“ рекох. Шта сам друго могао рећи имајући у виду већ пар година боравка у Хамбургу, граду греха како су га звали. Затим алкохол и цигарете са различитим „пуњењем“, свакодневно весело друштво и „Ноћи у белом сатену“ . Коначно, задовољство у радозналости обиласка малих продавница сувенира свега и свачега, нарочито из егзотичних земаља и Африке у близини хамбуршке луке. А било је ту баш свега: амулета, „чаробних“ напитака за све и против свега, разних прашкова, „светих каменчића“, фигура и вуду луткица. Ко би одолео да од понуђеног не проба било шта како функционише ? Тако и ја. А као лектира за прекраћивање времена било ми је читање дванаест до тада издатих књига Карлоса Кастанеде, које су у то време већ постале светски бестселери. Без залажења у детаље разговора, мислим да је овом наоко једноставном и простом монаху како се нама неукима чинио, било одмах јасно каква конфузна личност је пред њим, са главом пуном збрканих мисли и закључака о религији, магији, овом или оном свету и којечега другог са тенденцијом сусрета са „Великим праском“. „Много си грешио“, поновио ми је, „ А све на своју штету“ ! „ Молим вас Оче помозите ми“ више сам питао него молио. „ Не могу ја баш све, велике су то силе. Али хоћу“, одговорио ми је. И никакав услов са његове стране.  „ Гордост је међу највећим манама људске душе“ су његове речи које сам запамтио.Схватио сам да морам долазити редовно и „спустити гард“. А тај мој „високи гард“ је била гордост младог човека са четрдесетак година, који живи „напољу“, вози спортски ауто, и нема финансијских проблема у баш незгодно време у Србији ( Југи), напротив.
 
Мислим да није протекло много дана до мог следећег доласка, када сам већ научио како треба да се смерно односим према њему и осталим монасима, а колико се сећам, било их је уз Игумана Тадеја још петоро и једна стара монахиња. Ако смо дошли ујутро и затекли се у време ручка, обедовали смо на невеликом столу са клупама од грубих, већ избељених дасака који се налазио на малој ливадици десно од улаза у цркву. Јели смо колико се сећам, углавном јела са кромпиром и чорбе од поврћа. Док смо ми гости јели смо са монасима и игуманом на челу стола, један од монаха је једно време читао разне версте текстове. Стара монахиња је јела сама у кухињи у помоћној старој кући, која се налазила испод ливадице паралелно у односу на цркву. За време ручка монаси су искључиво гледали у тањир никако не гледајући у госте, поготово ако је било међу њима женских особа. После ручка тог првог пута, моја школска другарица је сакупила посуђе и тањире и однела на место где су се цепала дрва и ложиле мање ватре. Судове је прала по њиховом обичају, искључиво пепелом и испирала водом у канти. 
 
Конак је био једна стара зграда на спрат, на десној страни од цркве тик уз брдо које се налазило целом дужином црквеног имања. Колико се сећам имао је једну мало већу собу опремљену као „мали манастирски уред“, а затим још четири или пет мањих соба, као коначиште. Све јако скромно, баш монашки. Један путић, можда више стаза, водио је испод помоћне зграде надоле кривудајући стотинак метара до једне мале клисуре кроз коју је текао поточић из извора који је кажу био негде горе у брду. Вода и лети хладна, а монаси су је користили за прање одеће, свако своје. Заборавих да споменем да је тик иза те, како рекох помоћне куће са кухињом и још једном просторијом где је спавала стара монахиња, била башта са разним поврћем. Башта од можда свега педесетак квадрата у којој су монаси гајили поврће. Коначно, лево од улаза на имање, ограђено врљикама налазила се њива са кукурузом, за мене лаика, отприлике стотину метара дужине и петнаестак ширине. И то је било све од манастирског имања , можда један хектар у огради и још то кукурузиште напољу. Мислим да је постојала у близини још нека њива са пшеницом или кукурузом у власништву манастира, коју су обрађивали оближњи сељани, како се каже, делећи принос „напола“ са манастирском браћом.
 
Дакле, сви приноси из баште и са те две њиве били су довољни само за монашку трпезу и то једва. Тако сам поводећи се примером других приликом посета доносио нешто прикладно: свеж хлеб, коју сардину, брашна и шећера, али све да стане у неку кесу, да не буде претерано већ прикладно монашком духу и навикама. Ипак, као намерник који је ручао, без обзира шта је донео, требао је по обичају да уради нешто корисно у манастиру: закуца или окречи, поправи неки троножац или столицу, окопа нешто у башти и слично. Мој први задатак на молбу старе монахиње, био је да покушам да поправим неки стари решо, што ми је пошло за руком. Каснијих се више не сећам. Чему овај детаљан опис ? То ћу вам рећи на крају. Скоро да заборавим испред цркве на двадесетек метара био је сеник са већ старом лозом и мањим столом са клупама, где је Игуман понекад водио разговоре.
 
Када сам дан, два на интернету  непосредно пред одлазак у Витовницу видео много текстова о Оцу Тадеју што у насловима књига, брошура или у разним коментарима на форумима и слично, био сам забезекнут прво са текстом о оцу Тадеју на званичном сајту СПЦ. Рећи ћу доцније, зашто прво пишем о томе. Остало је гомила интервјуа, сведочења о посета и коначно о „ чудима“ која је правио Отац Тадеј. Најдаље су у тим „хвалоспевима“ отишли они, који су га промовисали у „највећег српског свеца“ ! Даље нисам имао времена ни стомака, да читам сличне текстове и коментаре. Да се разумемо, никако ми не смета да текстова о о Оцу Тадеју буде још више. Па наравно да и ја желим да он буде проглашен за свеца. Али као што знамо да је наш благопочивши Патријарх Павле први на списку за устоличење, тако знамо и да треба протећи најмање десет година и онда дочекати да се јави ( потече) „Свето Миро“ из мошти. А за то не постоји рок . Отац Тадеј сахрањен је као сви у монашком реду  у - земљу. Када и да ли ће после не знам колико година, његове кости бити ископане, окупане у Светој водици и освештане, па похрањене као све мошти светих људи то ће се видети у будућности, што ја извесно нећу доживети. А то зависи од наше Православне цркве. 
         
Мој пут у веру, под руком Оца Тадеја
 
Не знам колико ће то свим читаоцима бити занимљиво, али ћу даље писати о стварима за које ја нисам имао,  нити данас имам објашњење, а тичу се онога што сам доживео под благословеном руком Оца Тадеја, који ме је како рекох напред, прихватио као мој духовни отац и помогао да доживим ове године и поред свих озбиљних искушења на која сам наилазио у животу. Не могу да кажем да сам доживео и видео чуда, јер је то некако по мени, за духовне ствари неодговарајући израз. Зато ћу рећи да сам са мојим већ духовним оцем доживео тренутке у којима нисам знао шта ми се, зашто и како дешава. Па идемо редом ..... 
 
Наставићу : 
 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP