Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 14373
Sadržaj : 8309
Broj pregleda : 5220460
Ko je na sajtu?
Imamo 139 gosta i 1 člana na mreži

ВЕРНИК АЛИ НЕ У ТОРУ СА СТАДОМ 5.


20.04.2017.

Пише: Слободан М.Маричић

У вези са напред поменутим причама о необичним моћима или способностима Оца Тадеја, додаћу још једну, из личног сазнања, односно искуства.

 

 Иако „приче“ није адекватан термин, не знам који би био одговарајући, али у сваком случају не само да је у своје време, данас и уопште Отац Тадеј по мени потпуно несвакидашњи и духовно јединствен, не само међу нашим свештеним људима..

Међу случајевима у којима је Отац Тадеј, буквално, имао проблема са „оностраним“ силама најупечетљивији ми је био случај извесног дечка од дванаестак година, кога су родитељи неколико година раније довели код Оца Тадеја из оближњег села. Проблем је био деликатан и о томе су се поверили први пут Оцу Тадеју, на препоруку једног од монаха кога су случајно упознали приликом неке посете том селу. Напомињем да сам догађај и детаље чуо лично из уста Оца Тадеја.

Проблем породице је био у томе што је изненада без икаквог повода, дечко који је спавао малој собици породичне , домаћинске, куће почео да се жали родитељима да има проблема са спавањем, са јако ружним и страшним сновима, а касније са ткз. „ноћним морама“ . Родитељи су на савет својих старијих у породици урадили уобичајено што се чини у таквим случајевима: стављали босиљак на прозор и под јастук, затим качили венчиће од глогових гранчица по зидовима. Изнад узглавља је је био дрвени крст, а сличан су ставили на врата са спољне и унутрашње стране. Све је ипак наставило да се сваке ноћи дешава све интензивније. Ни слике светаца и иконе нису помогле, а дечко је то све теже подносио. Када је са родитељима посетио цркву на један црквени празник, неко време је спавао без тешких снова и ноћних мора.

А онда једне ноћи из дечакове собе зачуло се јаукање и чудни звуци. Уплашени родитељи су похитали упалили светло и видели сина како чучи поред кревета. Мислили су да је опет имао неки ужасан сан, када им је он рекао да га је неко тукао шибом по телу. И заиста када су му подигли кошуљу на телу су му видели неколико црвених трагова као од неког бича или прута. Онда су узели дете код себе у собу, а ујутро су трагови удараца, ма чим нанети, били потпуно плави, дакле дечко је снажно ушибан. Иако у свакој сеоској породици у Србији увек постоји неко ко зна нешто више о таквим појавама, на жалост нико није могао да објасни догађај већ су закључили да је неко некако ушао у дечакову собу ишибао га и брзо побегао. Ипак на наговор старијих су „ заштити“ додали и покриваче који су свуда по ивицама били прошивени црвеном вуницом, као и остала постељина укључивши и јастук. Као још једну предострожност решио је отац да закључа врата од дечакове собе и кључ држи себи око врата. Следеће ноћи – ништа. Али наредне опет врисци из собе отац на врата, пали светло, а дечак већ видљиво ишибан буквално, по глави, телу и ногама. Дечко уплакан је молио да више не спава у тој соби. Отац одлучи да ће он спавати са сином у соби и открити шта се заправо дешава током ноћи. Тако и би, и те ноћи заиста се ништа није догодило. Сутрадан дечко једва намоли оца, да и следеће ноћи преспава са њим. Али отац рече мајци да она увече спава са сином и да виде шта ће се догодити. Тако и би, и опет ноћ прође мирно. Тада сви помислише да су ноћна мучења престала, па помало и посумњали да дечко некако сам прави свима невоље. Али већ прве ноћи када је дечко поново спавао сам у соби, све се понови са још већим траговима рекло би се сада већег и тежег прута.

И тако се родитељи са сином нађоше у Витовници код Оца Тадеја, помало бојажљиви да ли ће им Игуман манастира поверовати. Само пар благих трагова виде Отац Тадеј на дечаковим ногама накратко га нешто упита и саопшти родитељима да је потребно да дечко остане у манастиру на неко краће време, јер ће у супротном све изаћи на лоше. Колико се сећам, неприпремљени родитељи и дечко одложише ово за дан два. Међутим, већ сутра појавише се пред игуманом са дететом који је овога пута имао крваве трагове од шибања. Не могу се сетити како се у светим и црквеним књигама назива овакав случај, али су браћа монаси знали о чему се ради и да ће га Игуман покушати избавити мука. Оно што ми је познато је да је дечко спавао у соби код Оца Тадеја, док се овај наглас молио за Божју помоћ, терајући молитвама зло. Из собе игумана су се чули баш чудни звуци, гласна молитва Оца Тадеја и плач дечка. Првог јутра Отац Тадеј и дечко су имали трагове шибе на себи. Отац је после јутарње службе одмарао скоро цео дан са видљивим траговима непроспаване ноћи. Увече се поновило исто, с тим што се из собе чула нека шкрипа, неприродни звуци, гласна молитва и нешто мање глас дечка. И другог јутра су били трагови шибе, којих је дечак имао нешто мање, а игуман нешто више. Сви монаси су били сведоци ових ноћних догађања.

Игуман је после неког времена готово цео дан проводио у молитвама у цркви прикупљајући духовну снагу. Ја заиста данас не знам, колико је трајао боравак дечка у манастиру, али да је до краја боравка мало по мало, дечак био „поштеђен“ док је Отац Тадеј постао жртва шибања, примивши на себе „гнев“ оностраних сила и зла. Колико се сећам после првог боравка у манастиру родитељи су променили распоред у кући, те је дечко спавао на другом месту, а његова соба претворена у оставу, кућа освештана и окађена. По савету Оца Тадеја, када је први пут по повратку кући после извесног времена дечко имао лоше снове, родитељи су га довели поново у манастир, где је опет провео неко време у учењу најважнијих молитви. Од монаха Саве сам чуо потврду сваке изговорене речи Оца Тадеја, као и то да је дуго после тога био измучен и физички и психички.

Када све то уз још детаља чујете, макар из уста тако духовне особе, са толиким ауторитетом, ипак вам у глави остане нека мисао-питање : како, ко, зашто ? Нисам сумњао ни мало у оно што сам чуо од мог духовног оца, али сам се трудио безуспешно да „разврстам“ и систематизујем питања у глави. И тако је и овај случај пар година остао у мом „фајлу“ неразјашњеног у вези Оца Тадеја. Од тада нисам долазио скоро две године из Немачке у Београд. А када сам дошао и следећи пут долазио у Витовницу, после нешто дуже времена опет је са мном било неколико пријатеља. После проведеног дана када смо се спремали за пут кући, неко, рекао бих стара монахиња Марина нас упита, да ли бисмо повели некога са собом ? Ја сам рекао да су нам кола пуна, а она речи да је то један војник који иде десетак километара до раскрснице за неко село у близини. А онда се појави висок младић у војничкој униформи.

Некако се сместисмо у кола и ја упитах војника, у шали, да ли се сме у цркву у униформи ? А војник ми одговори , ја сам управо данас дошао на одсуство и нема силе која би ме задржала да не дођем да ме види и да целим руку Игуману Тадеју. Њега волим и поштујем као моје родитеље ! Њему хвала што сам се други пут родио! И мени се догоди оно у глави : „ Трас „ И упитах га : чекај момак, јеси ли ти онај дечко који је имао проблема са …. „ Од кога сте чули за то ? „ : прекиде ме он. Лично од Игумана, рекох ја. „ Да то сам ја„ : одговори ми он. Ја у том угледам неку кафану и запитах га можемо ли на кафу, лимунаду било шта. Ја нисам први пут овде, рекох му , а и сам сам имао неких проблема чега ме је Отац Тадеј решио и постао и мој духовни Отац. И на чуђење неких мојих сапутника, ми право у кафану. Морам да кажем да нису сви од присутних знали за тај случај дечака, који је у међувремену доспео за војску.

Знао сам да неће ићи да очекујем да ће он пред непознатима сам причати своју причу, те га упитах могу ли да само у неколико реченица испричам мојим пријатељима ко је он и шта је у младости доживео, нагласивши да смо сви верујући лјуди и да поштујемо Оца Тадеја, после чега он пристаде. И тако ја колико сам краће могао испричам напред наведене догађаје из дечаковог живота. На крају запитах , младића да ли је оно што сам испричао да му се догодило – истина ? Он је без оклевања потврдио да је све истина.

Можете ли замислити мој шок и изненађење мојих пријатеља сапутника. После краће приче, ко смо шта смо и одакле смо, одвезосмо војника до месте где је требало, а ми настависмо пут Београда. Био је то за мене колосални догађај, који ми је помогао да неке то тада неразумљиве ствари коначно сместим у праву „фијоку“ у мојој глави.

Иако сам потом мислио да ћу редовно долазити месечно у посету Оцу Тадеју, ипак није било тако. Како кажу сам живот одређује наше путеве. На растанку, при последњем виђењу са мојим духовним Оцем Тадејем, ја му рекох : „Оче, видећемо се опет тада….“ Не могу се сетити речи које ми је том приликом упутио у смислу, да иако ми хоћемо и трудимо се да нешто учинио, има сила које нам то не дају. Након чега ми он са лаким смешком и блиставим очима одговори : „ Е, ко зна када ћемо се ми опет видети…. „

И то је био последњи пут, када сам видео у животу мог духовног Оца Тадеја, Штрбуловића, најдуховнијег човека кога сам икада срео, а било их је много.

Писао сам разне текстове о разним стварима, али готово никада ми није било толико стало да читаоци поверују да сам написао истину. Како вас убедити у то ? Да се кунем ? Данас се сви куну у свашта. Не, ја вас молим, да ми верујете да је све што сам доживео и овде у пар наставака написао – истина.

Наставља се : Епилог

 


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP