Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 65009
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6401049
Ko je na sajtu?
Imamo 52 gosta na mreži

JEDNA ZAKASNELA PRIČA


25.08.2010. / Академедиасрбијa

Како је ВАЦ пословао и крахирао у србији

Љиљана Смајловић некадашњи главни и одговорни уредник “Политике” говори о томе како је ВАЦ у Србији пословао и крахирао, ко је водио уређивачку политику листа и зашто је сада ВАЦ кренуо ђоном на власт у Србији а посебно на Бориса Тадића? Зашто се Бодо Хомбах понаша као преварени партнер у пословно-политичком браку?

Добра вест у вези са ВАЦ-ом гласи да се Немци, као власници половине листа, нису мешали у уређивачку политику "Политике". Приватно нису крили да све своје пословне неуспехе приписују недовољно привлачном садржају српских новина, али су званично поштовали уговор по ком српска страна има златну акцију у издавачким пословима, док се немачка пита за штампање, маркетинг и огласе.

Читаоци у то углавном нису веровали. Интерно смо се шалили да је у јавности српска страна компаније увек на добитку, јер су читаоци непопуларне уређивачке потезе по правилу приписивали "Швабама", ма шта главна уредница о томе јавно рекла. Оне којима се није допао нови прелом "Политике" нисам, примера ради, могла да разуверим да нови изглед листа нису предложили Немци, већ један Србин из Хрватске запослен у "Њујорк тајмсу".

ВАЦ-овци су спортски поднели чак и када сам, на почетку мандата, њихов део компаније прогласила одговорним због погрешне одлуке да се на простору резервисаном за смртовнице објави подругљива читуља поводом смрти Слободана Милошевића у Хагу. Да се разумемо, били су огорчени мојом јавном критиком објављивања спорне читуље, али је немачки члан Управног одбора компаније, који је због насталог спора допутовао чак из седишта матичне компаније, Есена, ипак спремно признао да се ништа слично не би могло десити ни у једном немачком листу. Из једноставног разлога што би се тиме прекршило златно правило по ком се, на простору резервисаном за рубрике "ин мемориам", не сме ликовати ни над чијом смрти.

Лоша је вест да је ВАЦ-ово немешање у уређивање новина било мање израз поштовања или признања професионализма и самосталности уредника и новинара, а пре устручавања од било каквог сукобљавања са локалним партнерима и властима, барем док компанија не консолидује положај и не оствари главне пословне циљеве у Србији.

ВАЦ је имао у плану да водећу позицију на медијском тржишту заузме обједињавањем штампе и дистрибуције два велика листа, "Политике" и "Вечерњих новости". То се у ВАЦ-овом пословном жаргону називало "синергијом" и све је било подређено том циљу, што ће рећи да је компанија била више заинтересована да се слиже са политичарима на власти него да овде унапређује новинарске стандарде или пословну праксу Политике новине и магазини (ПНМ).

Пролаз кроз политику

У Есену су и пре Боде Хомбаха знали да се у земљама у транзицији све решава кроз политику и да без добрих политичких контаката, и ваљда подмазивања локалних пословних и политичких партнера, нема успеха ни у једном бизнису у источној Европи. У суседној Црној Гори, примера ради, ВАЦ се радије повукао из заједничког посла са подгоричким "Вијестима" него да подржи уредништво у сукобу са Милом Ђукановићем.

Уосталом, ВАЦ није дошао до српског медијског "драгуља у круни" кроз свађу са српском политиком, већ због личне везе између српског премијера Зорана Ђинђића и моћног немачког бизнисмена са јаким везама у тада владајућој странци и европском естаблишменту у Бриселу, бившег шефа Пакта за стабилност Боде Хомбаха.

Ако су српски новинари после Петог октобра и имали разлога да се надају да ће долазак великих медијских компанија са Запада значити осамостаљивање овдашњих медија у односу на политичку власт у Србији, у другој половини ове деценије им је већ било јасно да од тога нема ништа. ВАЦ је у Србији био због профита, а не да унапређује новинарске стандарде. Осим тога, чак је и под Милошевићем урушена и богобојажљива "Политика" била појам престижа у свету новинарства, барем у односу на локалне и регионалне медије који су у Немачкој излазили под окриљем ВАЦ-а. Можда онда није ни чудо што се ВАЦ овде слабо мешао у посао који се тицао медија, а више се бавио малопродајним диловима са локалним битангама. Може се рећи да су чак и куповине "Политике" и новосадског "Дневника" обављене колико-толико транспарентно у односу на стварање малопродајне мреже од три ентитета, "Борбе", "Политике" и Дуван промета, при чему је аргумент за одвајање киоска од матичних предузећа гласио да је малопродаја тобож "непрофитабилан" посао. Па је у складу са тим ВАЦ "помогао" "Борби" и "Политици" тако што је тај "губитнички" бизнис преузео на себе – све са својим локалним партнером Станком Суботићем Цанетом.

Како било, док год је живела нада да ће Немци у Србији у догледном року заокружити пословно царство, властима у Београду ишли су само низ длаку. Зато ме изненадило када се директор ВАЦ-а Бодо Хомбах прошле седмице, објашњавајући одлуку о повлачењу из Србије, жалио Дојче велеу на "силу националистичких тонова" у Србији. У време владавине Војислава Коштунице, наиме, такве примедбе јавно није износио. Присећам се, штавише, ВАЦ-овог одушевљења када је формирана влада Мирка Цветковића. Била сам присутна када је ВАЦ-ов функционер новоизабраном премијеру пренео задовољство због победе коалиције За европску Србију, уз захвалност ВАЦ-а што је влада већ на старту, у приватном контакту, обећала да ће ВАЦ моћи да преузме удео у "Новостима" који је купила преко локалних посредника. Премијер је срдачно примио честитке и захвалност.

Зашто је онда ВАЦ сада кренуо ђоном на власт у Србији и на Бориса Тадића? Зашто се Бодо Хомбах понаша као преварени партнер у пословно-политичком браку? То са сигурношћу може да зна само неко ко је лично упознат са приватним контактима ВАЦ-а и Тадићевих људи у последњој години или две. Може бити да је Хомбаху заиста нанесена нека велика неправда, можда је заиста добио чврста обећања која су потом изневерена, можда је политички и пословно рекетиран, можда су му набијени рогови и можда заиста немамо разлога да се поносимо понашањем наших власти када је реч о ВАЦ-овом праву на "Вечерње новости".

Но, без обзира на то како се заврши најновији ВАЦ-ов подухват – ту мислим на покушај непријатељског преузимања акција "Новости" у Бечу (хостиле такеовер у англосаксонском пословном жаргону) – може се слободно рећи да је ВАЦ у Србији доживео бродолом какав је добрим делом и сам заслужио. Упркос личном настојању Боде Хомбаха да за све ВАЦ-ове неуспехе окриви Србију и само Србију, одговорност за политички, пословни и морални крах ВАЦ-а у Србији сигурно сноси и сам ВАЦ. Немачка компанија никог неће успети да убеди да су сви осим ВАЦ-а криви за ВАЦ-ов избор домаћих партнера, за ВАЦ-ов избор менаџера без пословног угледа и сумњивих репутација, за то што је пословне трансакције ВАЦ обављао тако да су за њима остајали репови, сумње, незадовољни и унесрећени. Без обзира на тврдњу Боде Хомбаха да су га са пословним партнерима ВАЦ-а у Србији (ту вероватно мисли на Цанета Суботића, са којим је у међувремену наводно прекинуо партнерство) испрва упознали српски политичари, и да су му они препоручили такве партнере (ту вероватно алудира на Зорана Ђинђића).

Да је Србија Америка...

Сличне контроверзе нису пратиле остале западне медијске куће у Србији, попут Рингијера или Фокса. Такав неуспех нису доживели неки инвеститори који, за разлику од ВАЦ-а, са собом нису носили велики штап (алегоријска слика која отприлике дочарава преговарачку позицију немачког бизнисмена који домаћој власти може да прети Ангелом Меркел и њеним утицајем на српске шансе за прикључење Европској унији). У настојању да друге окриви за своје пропусте, Бодо Хомбах је вешто изабрао тренутак да индиректно запрети српској власти и посредницима у куповини "Новости" на које се својевремено ослонио, процењујући ваљда да је Милан Беко у овом моменту посебно рањив, као омражени тајкун који се одскора још налази и у јавном клинчу са популарним српским председником. Хомбах је добро одиграо и карту са фотокопијама уплата десетина хиљада ВАЦ-ових евра који су почетком ове деценије легли на рачуне Манојла Вукотића. У Србији је увек много оних који се радују срамоћењу моћних и привилегованих, то је за део нације провод сличан оном који им Жељко Митровић пружа на Фарми.

Да је Србија правна држава – или, ако више волите, да је Србија Америка – Хомбах би горко зажалио што је икада играо на ту карту. У Америци наиме од 1977. године постоји ФЦПА (Фореигн Цоррупт Працтицес Ацт), Закон о корупцији коју проводе стране компаније, на основу ког је Даимлер АГ, произвођач "мерцедеса", ове године платио близу пола милијарде долара казне и трошкова због тога што су чиновници ове компаније подмићивали државне службенике у Кини, Египту, Србији и другим земљама. Ствар је, нажалост, тако решена без суђења, што значи да можда никад нећемо сазнати ко је у Србији примио Даимлеров мито. Давање мита није, наравно, кривично дело само у Америци, већ и у Немачкој, и то од 1997. године (до тада сте комотно могли да добијете пореске олакшице на основу корупције у државама у којима сте покушавали да продате немачку робу – таква је била немачка корпоративна култура, коју Американци иначе називају "културом мита и корупције", иако Немци не предњаче у Европи када је подмићивање посреди). Американци тврде да су Немци шампиони не само у извозу, већ и у давању мита, и да је Даимлер подмићивао у барем 22 стране државе (немачка компанија избегла је суђење у Њујорку тако што се нагодила са америчким Министарством правде, које сматра да је државни службеник у смислу америчког закона сваки чиновник неког јавног предузећа. То олакшава кривично гоњење, коме је у случају Даимлер једини основ што је немачка компанија изашла на њујоршку берзу).

И не само што нисмо Америка, код нас је ВАЦ хладно саопштио путем медија да је подмитио једног српског уредника, а наше Министарство правде и наш државни тужилац нису смогли снаге чак ни да примете да је давање мита кривично дело у Србији и да ће обавити разговор са службеницима ове компаније у Србији.

За медијске посленике у Србији право је питање имају ли бољег избора од страних и домаћих лихвара и корупционаша, односно од бирања између рака и леукемије, да парафразирамо бившег босанског председника Алију Изетбеговића, који је 1992. тако описао бошњачки избор између Срба и Хрвата. Прича о ВАЦ-у је прича о осведочено алавим српским "посредницима" (небитно да ли из тајкунске или политичке сфере), који су по свему судећи стално обећавали ВАЦ-у да ће још мало па завладати српским тржиштем, али само док још плати ово или оно... Овде се, заправо, ни ВАЦ ни Србија нису прославили. ВАЦ се дружио час са Цанетом Суботићем, а час је куповао киоске од бизнисмена из њему блиског миљеа: час је куповао новине са Беком и Мирославом Мишковићем, час подмићивао уреднике и ко зна све кога још... Ни Србија се није прославила. Уместо да је, као земља домаћин, паметно водила важног инвеститора, препустила га је на милост и немилост домаћим мешетарима.

Остао ВАЦ или отишао, ствари су у Србији опет на почетку. Медијским кућама, укључујући и дистрибутивне, и даље су потребни озбиљни партнери, само ће такве сада налазити још теже него пре десет година, и то не само због финансијске кризе. Вероватније је да ће се такви "озбиљни" инвеститори сада тражити међу локалним привредницима блиским властима.

/„Време“/


Коментар:

Све ово је госпођа Лилиана Смајловић могла да исприча много, много раније, док је била главни и одговорни уредник у Политици, а не сада када је добила "педалу" и када је вошебно нашла ухлебљење у Удужења новинара. Познато је да је Смајловићка била амерички стипендиста а потом радила дуго за америчку "невладину" организацију за помоћ медијима и била консултант, потом за Њемачки Ваз. Па обзиром на познате приче о стручњацима, који су "велики патриоти", а раде за такве послодавце ја немам уопште поверења у изјаве Смајловићеве и њене приче. Дакле ово је једна веома сумњива и закаснела прича, која највише говори о аутору, самој госпођи Смајловић.


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP