Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 100155
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6613993
Ko je na sajtu?
Imamo 69 gosta na mreži

CRNA RUPA GUTA ZNATNO VIŠE


28.08.2010. / ree-Akademediasrbija

Stanko Stojiljković

Astronomi su suočeni s neobičnim izazovom: od zvezde 40 puta masivnije od našeg Sunca nastala je, nasuprot vladajućem tumačenju, nova magnetna zvezda (magnetar). Koliko zvezda mora da bude zdepasta da bi se sabila u nigdinu.




          

                                            Šta sve  može da stane u običnu „crnu rupu”?

Stiven Hoking sa Univerziteta Kembridž (Velika Britanija), koga smatraju naslednikom Alberta Ajnštajna, uveliko je doprineo tumačenju jedne od najčudovišnijih kosmičkih pojava, zbog čega ga često pozivaju da drži predavanja širom sveta. Pre nekoliko godina u Parizu su mu, međutim, skrenuli pažnju na neugodno seksualno značenje na francuskom i preporučili da koristi naziv „skrivena zvezda”.

A šta li bi tek poćudni Francuzi savetovali Džonu Vileru koji je okolnost da ona ne zavisi od prirode tela čijim je urušavanjem nastala opisao rečima; „Crna rupa nije maljava”?

U astronomiji se tako dočarava deo prostor-vremena u kojem je gravitaciono polje toliko jako da svetlost ne može da ga napusti. Prema opštoj teoriji relativnosti Alberta Ajnštajna, prostor-vreme je na tom mestu beskonačno zakrivljen.

Zvezdani zverinjak

Osmatrajući nebo iz Južne evropske osmatračnice (ESO), astronomi su nedavno prvi put dokazali da magnetar (magnetna zvezda), neobični oblik neutronske zvezde, može da nastane iz kresnice 40 puta veće mase od našeg Sunca. Ishod predstavlja veliki izazov za vladajuće tumačenje zvezdanih promena, zato što je od masivne zvezde, kako se pretpostavlja, trebalo da postane „crna rupa”! Ali kako opaziti nešto što niko nije i neće videti?

Sve što joj se približi do zamišljene linije koja je opasuje, prozvane „horizont događaja”, zanavek iščezne. Kao da ga usisa džinovski „kosmički usisivač” iz kojeg ništa ne ispada. Razuzdanoj sili privlačenja (gravitacija) ništa ne može da se otrgne.

Uprkos tome što ne pokazuje ikakav neposredan znak postojanja, „crna rupa” se otkriva posredno – uočavanjem snažnog privlačenja obližnjih tela ili opažanjem „oreola zračenja” u blizini, zato što se materija usijava ponirući sve brže u nevidljivi bezdan. Koliko je kosmičke građe neophodno da bi ona nastala?

Koristeći veoma veliki teleskop smešten u La Sili na jugu Čilea, posmatrali su izvanredno zvezdano jato Vesterlund jedan (po švedskom astronomu Bengtu Vesterlundu) u južnom sazvežđu Ara (Altar), od nas udaljenog 16.000 svetlosnih godina. Zadivljujući zvezdani zverinjak ispunjen je raznovrsnim, čudnovatim i mladim zvezdama ispisnicama, upaljenim gotovo istovremeno pre tri i po do pet miliona godina.

Zamislimo li da je Sunce u središtu zgusnutog roja, na noćnom nebu bismo gledali na stotine sijalica nalik punom mesecu.

Poznato je da se tamo ugnezdilo na stotine veoma masivnih zvezda, od kojih su pojedine milion puta sjajnije i prečnika 200 puta šireg od naše (otprilike do putanje Saturna), čije je uočavanje zasenjivao ogroman pozadinski međuzvezdani oblak gasa i prašine, gotovo 100.000 puta bleštaviji.

Kosmičko mršavljenje

Opaženo je, međutim, nekoliko drugačijih zvezda, magnetara, čije je čudovišno magnetno polje milion milijardi puta snažnije od Zemljinog! Zaostataka neutronskih zvezda koje su se u paramparčad raspale. Poslužile su kao uzorak na osnovu kojeg je proračunato da potiču od zvezda, najmanje, 40 puta masivnijih od Sunca.

Životni vek zvezde zavisi od mase – teže žive kudikamo kraće. Izmeri li se masa ma koje preostale, može se znati koliko su bile masivne pre nego što su se preobratile u magnetne.

Ranije procene ukazivale su da zvezde s početnom masom od 10 do 12 Sunčevih postaju neutronske, a s većom – „crne rupe”. Prethodno su se otarasile, čak, devet desetina težine pre nego što su rastočile u vidu supernove ili sabile u „crnu rupu”. Toliki gubitak predstavlja izazov za postojeće objašnjenje zvezdanih preobražaja (evolucija). Koliko zvezda mora da bude masivna da bi se zgusnula u „crnu rupu”, ako sa 40 puta većom od Sunca to ne uspeva?

Astronomi su najviše prigrlili postupak oblikovanja koji propoveda da zvezda predak postaje magnetar ako je odvajkada prati posestrima. Nemilice sagorevajući svoje vodonično gorivo u toku rasipničkog života, počinju jedna drugu da čerupaju. U pomenutom osmatranju nijedna pratilja nije primećena. Šta se, u stvari, dogodilo? U silovitom rasprskavanju supernova je raznela u paramparčad vernu posestrimu.

U tom slučaju i dalje važi pretpostavka da zvezdani dvojac (binarne zvezde) igra ključnu ulogu u zvezdanom preobraćenju, u kojem naposletku iznenadnim „kosmičkim izgladnjivanjem” ostane bez 95 odsto pređašnjih kilograma.

Šta bi na to rekli ovdašnji propovednici pouzdanog mršavljenja?

/ Planeta /



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP