Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 70490
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6425101
Ko je na sajtu?
Imamo 83 gosta i 1 člana na mreži

BAL NAKAZA


06.09.2010. / Akademediasrbija

Milena Miletić

Iza čudovišnog kolopleta nakaza koje odlučuju o nama, stoji jasan strah od srpske rezolucije. Ona je blaga, ali tako sastavljena da je malo koja zemlja može odbiti.

Sećate li se onog filma Romana Polanskog u kome glavni junaci savlađuju čitavu bulumentu krvopija pokušavajući da spasu jednu lepu devojku, filma poznatog kao "Bal vampira"? Sećate li se njegovog kraja? Ono kada glavni junaci misle da su konačno izbegli poraz i užasnu sudbinu i da putuju u svetliju budućnost, a onda se ispostavi da je lepotica za koju su stavili glavu u torbu takođe krvopija? E pa, nešto nam sudbina Srbije ovih dana liči upravo na taj film. Jer, za šta god u nekom našem rasporedu obaveza spasavanja ta lepotica bila personifikacija, šta god da učinimo po kom god našem pitanju, sve liči upravo na takav ishod – spasenje i nije baš neko spasenje, a noćnim morama kraja nema. Krvopije su, podrazumeva se, obavezan dekor.

Dakle, ovo su zaista dani kada je neko čudno kolo zaigralo oko nas, a u njemu sve sam akrep do akrepa. Najpre je Kristijan Švarc Šiling, moćni čovek nemačke političke scene objavio svoje sumorne vizije srpske budućnosti, u kojima nas je proglasio osvajačima u pokušaju kojima treba nabiti brnjicu na nos i vezati za kratak povodac, kako se naše zlo nikada ne bi oslobodilo i poremetilo ono što bi, valjda, trebalo da budu mirni i pravedni snovi njegovih podanika. Bilo je to kao kad bi Nosferatu, Lucifer i Legion, skupa sa svim njihovim mračnim legijama, optužili za krvopijstvo i rušenje raja obične smrtnike koji su samo pioni u večnoj borbi između palih i onih drugih anđela. Čovek je, naime, utvrdio da se u politici Srbije oseća i vidi težnja ka osvajanjima, da ideja Velike Srbije nije umrla, te da tim opasnim i prljavim balkanskim banditima treba napraviti takvu kontrolu da se nikada više ne podignu.

Zaboravio je pri tome Švarc Šiling na jednu malu ali nimalo beznačajnu razliku između njegove zemlje i Srbije – Nemačka je deset puta veća od Srbije, za razliku od nas pita se za sve u svetu i otvoreno govori o svojim aspiracijama. Zaboravio je i na to da se Srbija bori za opstanak u ovom trenutku. A i na staro pravilo da male zemlje ne mogu izazvati glavobolje velikim, a još manje mogu imati osvajačke pretenzije kojima bi brzopotezno uvećale svoje teritorije. Uostalom, šta očekivati od čoveka koji poslednjih pola veka otvoreno zagovara neprijateljsku politiku prema Srbiji,čoveka čije poslove treba da istražuju policije i Interpol. Osobe koja je pre nekoliko meseci imala obraza da kaže otvoreno da se Radovanu Karadžiću ne smeju dostavljati dokumenta koja je tražio od Nemačke "jer bi u njima moglo biti kompromitujućih podataka o saveznicima Nemačke iz vremena rata u Bosni o tome kako su, uprkos zabrani UN dostavljali oružje Muslimanima"!

A onda, danima se raspravljalo o poseti Gvida Vestervelea, nemačkog ministra spoljnih poslova. Te zašto dolazi, te hoće li nas konkretno i konačno usloviti priznanjem Kosmeta u zamenu za brže odlučivanje o našoj kandidaturi za članstvo u EU, zatim šta će to značiti za privrednu saradnju sa Nemačkom, itd... Cela šuma od nekoliko hektara je potrošena na izradu novinske hartije da bi se kazalo ono što smo već znali: Vestervele, čovek iz maltene istog geostrateškog kruga kome pripada i Kristijan Švarc Šiling, je došao da nam kaže da nema evropskih integracija bez priznavanja nezavisnosti albanskog Kosova. To već govori o našoj praktičnosti, mudrosti, smislu za planiranje... Arčiti toliko celuloze na nešto što se zna nije baš pametno.

Druga je stvar šta je provirivalo iza zvaničnog Vesterveleovog stava.

Najpre, Vestervele je samo donekle imao pravo da govori ispred cele Evropske Unije. Tačno je da je Nemačka praktično prva zemlja Unije, da ima najveći uticaj i da bez nje nema odlučivanja. Ali je istovremeno sa posetom Vestervelea koju o Kosmetu kazao i slovački ministar inostranih poslova, i to na veoma zanimljivom mestu – u Beču, dakle u jednom od štabova operacija protiv Srbije. A rekao je da Slovačkoj ni na pamet ne pada da prizna tu tvorevinu, te da bi sama EU morala da dobro razmisli sme li da se igra sa jednostranim proglašenjima nezavisnosti, zasnovanim na etničkim osnovama.

Zatim, valja znati da čak i kao predstavnik EU, Vestervele mora imati i pokazati smisla za one tanane razlike koje EU odvajaju od preostalih pristalica stvaranja druge albanske države. To se najbolje videlo kada je Srbiji poručeno da bi EU više volela da se poslednja faza statusa Kosmeta rešava u Briselu a ne na Ist Riveru. Iza te želje EU krije se jasna namera da Unija pokaže kako ume sama da rešava probleme iz svoga dvorišta. To je važan strateški cilj, naročito u vremenu u kome evro doživljava teške udarce a sa njime i cela zamisao o naddržavi.

S time u vezi valja podsetiti da je maltene istovremeno sa posetom Vestervelea, u domovini pomenute dvojice političara, boravio Mlađan Dinkić, naš ministar ekonomije, sa samo jednom temom: obnova srpsko nemačke poslovne saradnje. Već to je onima koji ne veruju u voljnost naših političkih vođa da brane Kosovo po svaku cenu, bilo dokaz da će isti ubrzo nakon posete porazmisliti o čvrstini stava u pogledu promenljivosti naše rezolucije za Genetalnu skupštinu UN. Uistinu, nedugo potom, Boris Tadić je prilikom susreta sa Miloradom Dodikom u Užicu, najavio nove konsultacije sa EU i Vašingtonom o toj rezoluciji. Džabe je dodao da ostajemo pri našoj "crvenoj liniji" – nema priznanja – kad je jasno da se upravo spremamo da ionaku blagu rezoluciju još više razvodnjimo, zarad maglovite budućnosti (tek) kandidature za EU.

Izgleda da su pretnje kriminalaca visokog stila urodile plodom kod naše kukavne "elite". A u tu grupu kriminalaca sa kravatama spada i Morton Abramovic, čovek za čiji će animozitet prema Srbiji mnogi svetski analitičari i političari reći da se graniči sa patologijom. Ko zna zašto, tek nedavno je najugledniji domaći dnevnik objavio jedan nemaštoviti intervju sa ovim moćnim čovekom, u kome postoji samo jedno rešenje kosmetskog pitanja – Srbija mora da prizna nezavisnost. Nema rečenice u kojoj Abramovic to nije ponovio. Šta više, ni novinar autor nije bio mnogo domišljat pa je vrteo stereotipna pitanja i išao kao kiša oko Kragujevca kad Abramovic ne bi dao nikakav odgovor na neko konkretno pitanje (Abramovic je čak i na izričito traženo objašnjenje zašto je nezavisnost pokrajine jedino dobro rešenje, ponovio svoju mantru – Srbi to moraju da priznaju). Umesto da ga pita šta ga to tačno povređuje toliko kada je Srbija u pitanju da skoro ceo svoj život iskazuje neopisivu mržnju prema našoj zemlji, novinar je uporno insistirao na traženju neke specijalne mudrosti o statusu Kosmeta. Mudrosti koje nije bilo, već samo gole sile u Abramovicovom izlaganju.

Zapravo, kad se stvari malo bolje sagledaju, iza ovog čudovišnog kolopleta nakaza koje odlučuju o nama, stoji jasan strah od pomenute srpske rezolucije. Ona je blaga, ali tako sastavljena da je malo koja zemlja može odbiti. Osim ako nisu sve političke elite na svetu mrdnule pameću, što takođe nije isključeno. Otud toliki pritisak na nas. I na sve ostale. Sad je već jasno zašto je ovaj prilog, koji je mogao imati i drugačiju temu i da se drukčije zove (recimo, jesmo li zemlja provoda i festivala, što i te kako znači za našu posrnulu ekonomiju i turizam), nazvan baš ovako. Da je drugačije, kako bi onda pogodili pravo u metu i rekli šta je to što je u srcu svega što nam se dešava? Jer, nemojmo se lagati, od ovih moralnih i političkih nakaza u velikoj meri zavisi hoće li se uopšte razvijati naša ekonomska saradnja sa mnogim drugim zemljama. Politička moć ima mnoštvo sredstava da sprovede svoje zamisli, novac tu otvara bezbroj puteva i načina...

I džaba bi nam brzo postali svi naši festivali opuštanja uz dobru muziku i povoljno piće, na koje stiže sve više stranih gostiju, gladnih bekstva od turobne korporativne stvarnosti. Ovo je zaista sada pitanje je li dobijena lepotica (pod uslovom da je dobijemo uopšte) upravo to, ili nas iza lepe fasade očekuje novo zlo, novi nemiri i nevolje. Naravno, mi i dalje ostajemo pri svojoj tvrdnji da se čvrstina u najvažnijim pitanjima jedne države i principijelnosti, uvek na kraju isplati. Setimo se samo: kad je Vuk Jeremić postao ministar spoljnih poslova Srbije, lideri politike koja je odlučila da nam otima naše i da nas pri tome bombarduje, bili su vrlo neprijatno iznenađeni voljnošću novog ministra i krugova oko predsednika Srbije da se ritaju za to malo parče zemlje.

/KORENI/ 



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP